USTAVNI SUD RS: Postupci pred Sudom traju od tri do pet godina. Najviše ustavnih žalbi podneto je zbog povrede prava na pravično suđenje

Postupci po ustavnim žalbama iz oblasti kaznenog prava traju duže od tri godine pred Ustavnim sudom Srbije, a u manjem broju slučajeva čak i duže od pet godina, utvrdio je ekspertski tim Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, u saradnji sa misijom OEBS-a u Srbiji.

Posledica velikog broja predmeta, a pre svega ustavnih žalbi, održava se upravo na trajanje postupka pred Ustavnim sudom. Naime, dve trećine predmeta rešava se u roku dužem od tri godine od dana prijema inicijalnog akta, a skoro polovina postupaka traje od tri do pet godina, dok 12 procenata predmeta traje preko pet godina. Utvrđeno je da se svake godine produžava trajanje postupka, saopštili su istraživači na okruglom stolu koji je održan nedavno u okviru savetovanja krivičara na Zlatiboru.

Analizom predmeta u kojima je Ustavni sud odlučivao u periodu od 2018. do 2022. godine, uočeno je da visina dosuđene nematerijalne štete, zbog povrede ustavnih prava građana, u polovini slučajeva iznosi između 1.000 i 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

U 36 odsto odluka Ustavni sud je dosudio isplatu nematerijalne štete u iznosu od 500 do 1.000, a u 12 procenata odluka u iznosu do 500 evra. Samo u jednoj odluci Ustavni sud je odlučio da naknada nematerijalne štete iznosi između 3.000 i 5.000 evra.

U većini predmeta podnosioci ustavnih žalbi su ukazivali na povredu dva, tri ili više ustavnih prava, a najzastupljenije je pravo na pravično suđenje, na koju je ukazivala skoro jedna trećina podnosilaca. Prema prikupljenim podacima, od ukupnog broja povreda prava na pravično suđenje, jednu trećinu čini ukazivanje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Skoro četvrtina predmeta je vođena zbog povrede prava da okrivljeni bude obavešten na jeziku koji razume o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima koji su prikupljeni protiv njega.

Kada je reč o strukturi povreda člana 34 Ustava Srbije, koji garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, jednako su zastupljene povrede tri načela – pretpostavka nevinosti (38%), načela zakonitosti (33%) i načela “ne bis in idem”, koje jemči da “niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku” (29%).

Analiza podataka pokazuje da je skoro dve trećine ustavnih žalbi izjavljeno protiv akta državnog organa, dok je tek malo više od jedne trećine izjavljeno protiv radnje državnog organa. Kada je reč o organu za koji se u ustavnim žalbama tvrdi da je povredio pravo građana, u 90 procenata je reč o sudu, u šest procenata o tužilaštvu, a u četiri procenta o policiji. U najvećem broju slučajeva (88%) samo je jedan podnosilac ustavne žalbe, a u ostalim slučajevima bila su dva, tri ili više podnosilaca.

Više od polovine predmeta (57%) završeno je tako što je Ustavni sud odbio ustavnu žalbu, a u 43 odsto slučajeva žalbe su usvojene. Od toga je u 58% slučajeva utvrđeno da je povređeno pravo na pravično suđenje, od čega se dve trećine odnose na pravo na suđenje u razumnom roku.

– Kvalitativna analiza predmeta pokazala je raznovrsnu, bogatu i dinamičnu praksu Ustavnog suda u postupcima čiji su predmet ustavne žalbe iz krivičnopravne materije. Ova praksa je u bitnoj meri utemeljena i na relevantnim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, koje Ustavni sud Srbije uvažava, ali je ipak dominantno obeležena autentičnim shvatanjem samog Ustavnog suda – naveli su istraživači.

Autori analize su dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda, dr Milica Kolaković Bojović, dr Marina Matić Bošković i dr Anđela Đukanović, naučne saradnice Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, a rukovodilac projekta je direktorka instituta dr Ivana Stevanović.

Istraživači su istakli da je od ogromne važnosti da se široka javnost upozna sa svim relevantnim stavovima Ustavnog suda, koji se nalaze u njegovim mnogobrojnim odlukama po ustavnim žalbama koje spadaju u krivičnopravni domen.

– Tako bi se, s jedne strane, smanjio nivo takozvanih nelegitimnih očekivanja od Ustavnog suda u vidu nerealnih “nadanja” velikog broja podnosilaca u ishod njihovih ustavnih žalbi. S druge strane, time bi se omogućilo da ustavne žalbe koje se zasnivaju na razlozima koji bi načelno mogli da budu relevantni – budu kvalitetne i u argumentovanju potkrepljene i praksom samog Ustavnog suda – naglasili su istraživači.

Objasnili su da Ustavni sud ne deluje kao instancioni sud ili “sud najvišeg ranga”, jer on nije deo redovnog pravosuđa, već se njegova kontrolna uloga svodi na ispitivanje mogućih povreda osnovnih ljudskih prava i sloboda u redovnom sudskom postupku.

U praksi je, kaže profesor Škulić, proizveden veoma loš efekat da okrivljeni iz krivičnih postupaka – neku svoju “poslednju šansu”, pre nego što “zaprete Strazburom”, vide u ulaganju ustavne žalbe. Zato bi u nekoj budućoj reformi trebalo već u sistemu redovnog krivičnog pravosuđa propisati više zakonskih mogućnosti za efikasnije ostvarivanje Ustavom zagarantovanih prava, a takođe i proširiti nadležnost Vrhovnog suda u krivičnopravnoj oblasti.

– Sam Ustavni sud ne može da svojom odlukom meritorno odluči o bilo kojem pitanju koje spada u nadležnost redovnih sudova, iako poništavanjem sudske odluke on može praktično izdejstvovati da redovni sud određenog stepena ponovo odlučuje o određenom sudskom predmetu. Dakle, Ustavni sud u Srbiji, iako nije deo sudske vlati, niti predstavlja krivični sud, svojim odlukama ostvaruje i odgovarajući krivičnopravni efekat onda kada odlučuje o ustavnim žalbama protiv pravnosnažnih odluka krivičnih sudova protiv kojih su iskorišćena sva raspoloživa procesna sredstva – kaže profesor dr Milan Škulić.

Podsetio je da sudska vlast u našoj zemlji pripada sudovima, koji su nezavisni. Ona je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, a sudske odluke se donose u ime naroda. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku, kao i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 14.10.2024.
Naslov: Redakcija