Položaj zaposlenih u pravosuđu

Slađanka Milošević za Pravni komplet

Paragraf intervju - MART 2021

1. Sindikat pravosuđa Srbije postoji već 20 godina. Koliko se razlikuju problemi zaposlenih u pravosuđu tada i sada, 20 godina posle?

Nažalost, problemi u pravosuđu gomilaju se godinama, zajedno sa nerešenim predmetima. Reforma koja je, sada sa sigurnošću to znamo, bila pogrešna, neustavna i veoma skupa, ubrzala je sunovrat pravosuđa. Naime, pravosuđe je zatrpano baš zbog te nadaleko poznate reforme iz 2009. godine čiju uspešnost su tada videli jedino mediji i kreatori reforme.

Najveći problem zaposlenih jeste taj što ih nema dovoljno, svi su na izmaku snaga, previše umorni od obima posla koji ne mogu da savladaju. Broj zaposlenih nije usklađen sa brojem sudija i tužilaca a broj sudija i tužilaca nije usklađen sa brojem predmeta u radu. Problem je i u podeli nadležnosti jer odluku o broju sudija donosi Visoki savet sudstva, odluku o broju javnih tužilaca i zamenika javnog tužioca donosi Državno veće tužilaca a odluku o broju administracije kao podrške sudijama i tužiocima donosi Ministarstvo pravde.

Navešću primer da je 2019. godine, prema odluci Visokog saveta sudstva trebalo da bude 3.022 sudije a stvarno je sudilo 2.531. U radu im je pomagalo 10.685 lica, od toga 1.634 sudijska pomoćnika (diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom), 6.055 državnih službenika i 2.996. nameštenika. Te 2019. godine, svi zajedno, rešili su 2.268.769 sudskih predmeta. Međutim, ovo je nevidljivo jer su iste godine sudovi primili novih 2.116.229 predmeta. Kada su tužilaštva u pitanju, situacija je mnogo gora jer svake godine priliv krivičnih prijava se uvećava, pa tako je 2019. godine podneto 570.000 krivičnih prijava. Ovaj broj prijava obrađuje 700 tužilaca i manje od 1.500 administrativnih radnika. Sigurna sam da brojevi govore više od reči.

Razdor među zaposlenima napravio je i Zakon o državnim službenicima kojim je određena veštačka podela među zaposlenima. Određeni broj zaposlenih prema pomenutom zakonu nalazi se u statusu državnih službenika a određeni broj u statusu nameštenika. Državni službenici obavljaju stručne poslove i bolje su plaćeni a nameštenici bi trebalo da obavljaju pomoćno tehničke i niže plaćene poslove. Međutim, zbog manjka personala nameštenici obavljaju istovetne poslove kao i državni službenici za nižu platu i bez mogućnosti napredovanja.

Problem predstavlja i veliki broj zaposlenih na određeno vreme zbog privremeno povećanog obima posla. Imajući u vidu činjenicu da neka lica rade i više godina na određeno vreme, jasno je da obim posla nije uvećan privremeno nego trajno. O tome koliko su u stalnom strahu i kako žive u neizvesnosti od toga da li će im ili neće biti produžen ugovor, suvišno je govoriti. Jedan broj ovih lica zasnovao je radni odnos za stalno putem internog konkursa na osnovu izmene Zakona o državnim službenicima koji je izmenjen na inicijativu Sindikata. Ali to je bilo moguće samo u pravosudnim organizacijama gde su postojala upražnjena radna mesta u pravilnicima o sistematizaciji.

U zatvorima je slična situacija - manjak radne snage dovodi do toga da zatvorski čuvari rade i poslove koji ne spadaju u njihov opis posla zbog čega im se osuđenici podsmevaju. Iako bi trebalo, nemaju redovne sistematske preglede. Koliko ih nedostaje može se zaključiti iz izveštaja o plaćenim prekovremenim satima. U nekim zatvorima broj prekovremenih sati dostiže i 5.000 mesečno.

2. Kakav je odnos Ministarstva pravde kao resornog ministarstva prema aktivnostima sindikata?

Ministarstvo pravde razume ulogu sindikata jer su svesni da ne mogu da ukinu niti raspuste sindikat. Sloboda sindikalnog udruživanja garantovana je Ustavom i konvencijama Međunarodne organizacije rada. Sindikalna i radnička prava jedino štite sindikati. Ta prava nisu poklon. Neko ih je osvojio pre nas a mi smo tu da ih sačuvamo. Ipak, sa resornim ministarstvom sarađujemo i zajedno radimo na unapređivanju socijalnog dijaloga. Problem nastaje zbog različitog prikaza ili pristupa stvarnosti. Ulažemo zajedničke napore da se postigne kompromis i da budu obostrani interesi podmireni. Nažalost, niko nije zadovoljan pravosuđem i to traje godinama a ne čini se mnogo kako bi se ono poboljšalo. Nikako da probaju nešto da promene. Na primer, nejasno je zašto ne probaju da zaposle dovoljan broj zaposlenih?

3. Već godinu dana je prošlo od početka pandemije. Na početku je bilo dosta nepoznanica oko načina organizovanja suđenja i zaštite zaposlenih u pravosuđu. Koliko se uspelo u ovome?

Meni je ovo treće vanredno stanje u pravosuđu ali je prvi put da je pravosuđe radilo “razređeno”. Na početku pandemije nismo se snašli ali kasnije, kao i danas, pravosuđe radi u punom kapacitetu. Tužilaštva rade i noću jer nemoguće je, recimo, poslati poruku izvršiocima krivičnih dela da ta nedela ne vrše noću ili u vreme pandemije. Problem su skučeni uslovi rada, odnosno smeštajni kapaciteti kada u kabinetu od šest kvadratnih metara sede tužilac, zapisničar, uhapšeni, advokat i dva stražara. Teško je, i još uvek je, neizvodljivo uskladiti rokove i distancu.

4. Kako povećati oslabljeno poverenje građana u pravosuđe i na koji način civilno društvo može da pomogne u tome?

Građani s pravom očekuju sudsku zaštitu. Međutim, nepoverenje građana, pre svega, proističe zbog nerazumevanja pravosudnog sistema koji je komplikovan, sa jedne strane i zbog “političkog miniranja” pravosuđa, sa druge strane. U javnosti se namerno provlači priča da je pravosuđe lenjo, neažurno, da je administracija prekobrojna i preskupa, ali se retko ili nikada ne govori o tome šta su donosioci odluka uradili da ono bude bolje. Vlast usvoji zakon i predstavi javnosti da će neka oblast biti bolje uređena a pri tome ne kažu da nisu obezbedili finansije za sprovođenje usvojenog zakona. Nikada ne govore koliko je predmeta urađeno jer je naš rad merljiv, da su plate zaposlenih ispod republičkog proseka, da pravosuđe dobija zakone kao gotove proizvode koje predlaže Vlada a usvaja Skupština, da su im procedure nametnute a oni moraju da ih sprovode itd. U ovom trenutku, u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu nema tonera za štampače. To bi građani trebalo da znaju. Da, građani mogu da pomognu. Trebalo bi pitanjima da zatrpaju resorno ministarstvo, kompletnu Vladu Srbije i Narodnu skupštinu - zašto nema dovoljno sudija, tužilaca, službenika, stražara, zdravstvenih radnika u zatvorima, zašto zakoni nisu jasniji i kvalitetniji, kako je moguće da nema sredstava za osnovna sredstva rada, zašto su zarade niske i zašto se stvara plodno tlo za korupciju?

Menjale su se vlasti ali se nije promenio odnos prema pravosuđu. Doslednost su pokazali u nemarnosti i ignorisanju, uz medijsku rafalnu paljbu po pravosuđu.

5. U toku je izrada Nacrta Strategije ljudskih resursa u pravosuđu za period od 2021. do 2025. godine. Na internet stranici Sindikata pravosuđa objavljene su sugestije koje ste dali na tekst Nacrta. Koliko će po Vašem mišljenju navedena strategija kada bude usvojena uticati na poboljšanje položaja zaposlenih u pravosuđu?

Sama strategija neće uticati na poboljšanje položaja zaposlenih, niti pravosuđa u celini, ukoliko se ne sprovedu usvojene smernice i ukoliko se za to ne obezbede sredstva. Kod nas se sve češće zakoni usvajaju po hitnom postupku a da prethodno, kao što sam ranije navela, nisu obezbeđena sredstva za njihovu primenu. Možda će nas ovoga puta iznenaditi. Videćemo.

6. Predložili ste da se formiraju radni sudovi koji bi bili specijalizovani za vođenje sporova u vezi sa pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, zlostavljanjem na radu, diskriminacijom po osnovu rada itd. Koja bi bila njihova uloga i na koji način bi oni funkcionisali?

To smo predložili pre nekoliko godina ali nije bilo sluha kod donosioca odluka. Specijalizovani sudovi sigurno bi brže rešavali radne sporove. Zamislite kako je radniku koji je pokrenuo spor zbog nezakonitog otkaza i koji je bez primanja nekoliko godina zbog neažurnosti sudova. Kao što sam prethodno rekla, sudovi su spori zbog nedostatka radne snage, opreme i finansijskih sredstava. Da li bi sve navedeno trebalo da bude briga ovog otpuštenog radnika? Ne, država je dužna da obezbedi sve uslove za nesmetano funkcionisanje pravosuđa. Imajući u vidu da bi ove sporove trebalo rešavati u hitnom postupku, posebni sudovi bi u kraćem roku rešavali ove predmete. Svakako, o ovom predlogu trebalo bi konačnu reč da daju stručnjaci.

7. Kao što ste i sami naveli u sugestijama na Nacrt strategije, najvrednije što pravosuđe ima jesu zaposleni. Da li sindikat ima u planu u narednom periodu neke projekte u cilju poboljšanja prava zaposlenih u pravosuđu?

U narednom periodu fokusiraćemo se na to da se usvoje novi pravilnici o merilima za određivanje broja sudskog i javnotužilačkog osoblja, zatim na proširenje sistematizacija, kao i unapređenje položaja nameštenika.

8. Imajući u vidu da se u stručnoj javnosti često govorilo o položaju sudijskih pomoćnika i pripravnika volontera, da li je u planu preduzimanje određenih koraka kako bi se njihov položaj poboljšao?

Većina sudijskih pomoćnika ispunjava uslov za izbor na funkciju sudije ili zamenika javnog tužioca. Međutim, iako postoji potreba za većim brojem nosilaca pravosudnih funkcija konkursi se ne raspisuju često. U sudovima i tužilaštvima ima ih ukupno oko 1.850. Veoma je neizvesno da li će biti izabrani na funkciju, imajući u vidu predlog za izmenu Ustava koji predviđa da se za sudiju ili tužioca može izabrati samo lice koje je prošlo kroz Pravosudnu akademiju. Razmatra se mogućnost njihovog napredovanja u karijeri ali se ne sme ignorisati činjenica da oni ne žele doživotno da budu pomoćnici. Tu su da bi postali sudije i tužioci.

Kada je reč o volonterima, jednom reči to su robovi. Oni su diskriminisani, eksploatisani i besplatna radna snaga. Nekada su u pravosuđu zapošljavani pripravnici koji su, nakon pripravničkog staža i polaganja pravosudnog ispita, zasnivali radni odnos na neodređeno vreme. Danas u pravilnicima o sistematizaciji radnih mesta i nemamo predviđena pripravnička radna mesta.

9. Predložili ste da zaposleni u pravosuđu dobiju svoj poseban zakon zbog specifičnosti posla. Šta bi poseban zakon, u tom smislu, dodatno sadržao u odnosu na postojeći Zakon o državnim službenicima?

U sadašnjoj situaciji mi imamo normativni haos. Ako policija, carina, poreska uprava, vojska imaju svoje zasebne zakone ne vidimo nijedan valjan razlog zašto ne bi i pravosuđe imalo poseban zakon. Imamo svog ministra i prirodno bi bilo da sa svojim ministrom pregovaramo o pravima zaposlenih u pravosuđu, a mi o kolektivnom ugovoru pregovaramo sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Organizacija i način rada u državnoj upravi i pravosuđu se razlikuju. Prava zaposlenih u pravosuđu određena su različitim zakonima, uredbama i pravilnicima. Poseban zakon bi, pre svega, trebalo bi dapropiše prava, obaveze i odgovornosti svih u pravosuđu. Iako svi državni službenici i nameštenici iz sudova, tužilaštava i zatvora spadaju u nadležnost istog ministarstva, mi imamo tri različite osnovice za obračun zarada. Nosioci pravosudnih funkcija, takođe, imaju drugačiju osnovicu. To nije normalno.

10. Budući da se naša kompanija bavi izradom elektronskih baza uobičajeno je da naše sagovornike pitamo da li koriste inače ovakve elektronske baze i da li ih smatraju korisnom alatkom u svakodnevnom radu?

Da, koristimo elektronske baze pravnih propisa i one su veoma korisne u radu.