U susret referendumu za izmenu Ustava

Da počnemo sa najaktuelnijom temom a to su izmene Ustava koje su nedavno usvojene u Skupštini. Polemike oko ovih amandmana su bile stalne a kritike obimne. Sve to je dovelo do jedne kakofonije pa bih Vas zamolio da pojasnite našim čitaocima kako će usvojene izmene uticati na život građana Srbije.

Kada se ustavni tekst menja u onom delu koji se tiče položaja, organizacije i rada tužilaštva i sudstva, razumno bi bilo očekivati, prvo, da su građani dobro obavešteni o tim izmenama i, drugo, da će njihovo usvajanje doneti pozitivni pomak na polju kontrole zakonitosti rada državnih organa i delotvorne zaštite prava građana. Kada je reč o prvom očekivanju, već sada je jasno da je ono iznevereno.

Dosadašnje rasprave o izmenama Ustava su vođene daleko od najšire javnosti, tako da će referendumsko potvrđivanje za nekih mesec dana, uveren sam, biti puka demonstracija partijske discipline birača. U situaciji kada nema izbornog cenzusa, ishod potvrđivanja će u neku ruku nagovestiti odnos snaga na aprilskim izborima. Neposredno demokratsko izjašnjavanje građana o najvišem pravnom aktu zemlje, tako, neće imati karakter autentičnog legitimacijskog instrumenta, već će biti neka vrsta preliminarne ankete o podršci aktuelnom režimu.

Kada je reč o drugom očekivanju, tu su stvari znatno kompleksnije. Ako se podsetimo da se u promene Ustava krenulo da bi se smanjio politički uticaj na sudstvo i tužilaštvo, onda se za postojeći tekst može reći da donosi izvesna unapređena rešenja.

Ipak, predstavnici dvaju strukovnih udrženja, koji su naknadno i uz nevoljni pristanak vlasti bili pridodati radnoj grupi, radili su u okruženju u kojem se na svako dodatno poboljšanje položaja sudstva i tužilaštva gleda kao na neki vid političkog ustupka. U takvim uslovima, verovatno da više od ovoga nije bilo moguće izdejstvovati. Organizacija kojoj pripadam, Centar za pravosudno istraživanje (CEPRIS), zato je i sama formirala eskpertski tim koji je izradio paralelni Model ustavnih izmena i pokazao kako bi institucionalni okvir izgledao kada bi postojala iskrena politička volja da se uspostave nezavisno sudstvo i samostalno tužilaštvo. Potvrde li se postojeće izmene Ustava, biće učinjen korak napred, ali polovičan. Voleo bih da me stvarnost demantuje, ali sumnjam da će u postojećem društveno-političkom ambijentu te promene dovesti do vidljivijih rezultata - npr. da tužilaštvo predano radi svoj posao gonjenja svih učinilaca krivičnih dela, uključujući i onih na najvišim političkim položajima, kao i da sudstvo u stvarnosti dela kao istinska grana vlasti, koja uspeva da održi poverenje javnosti u svoju nezavisnost i nepristrasnost.

U korak sa izmenama Ustava donet je i novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi za koji kritičari kažu da predstavlja ograničenje dostignutih sloboda i prava građana. Da li je i na koji način ovaj zakon neustavan i nedemokratski?

Zakon o referendumu je još davno trebalo menjati, tačnije pre trinaest godina. Kada to već nije učinjeno u predviđenim rokovima, onda donošenje tog zakona nije smelo biti dovedeno u najneposredniju moguću vezu sa procesom potvrđivanja ustavnih izmena, pogotovo u situaciji kada član 203. stav 8. Ustava, kao akta najviše pravne snage, već jasno utvrđuje da se građani na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava, a ona se smatra usvojenom ako je za nju na referendumu glasala većina izašlih birača.

To navrat-nanos donošenje Zakona, koje je bilo predmet kritike i Venecijanske komisije, onda je dodatno iskorišćeno da bi se, poput kukavičjeg jajeta, poturile i pojedine odredbe koje su ozbiljno potkopavale dva važna instrumenta neposredne demokratije, predviđena članom 2. Ustava Srbije. Ispostavilo se da su građani Srbije, demonstrirajući u ovoj prilici da su istinski nosioci suverenosti, uspeli da izdejstvuju zakonske izmene upravo pomenutih spornih odredbi i otvore put za aktivno praktikovanje referenduma i narodne inicijative kao oblika demokratskog odlučivanja.

Uz sve to došlo je i do usvajanja kontraverznih izmena Zakona o eksproprijaciji, koje, kako kažu stručnjaci, uvodi nesigurnost u pravni sistem i derogira pravo građana na mirno uživanje imovine. Ovaj zakon još uvek nije zvanično usvojen ali šta je to u izmenama što je građane toliko uplašilo i dovelo do ogromnog nezadovoljstva?

Mnogi građani su verovali da se i Zakon o refendumu i narodnoj inicijativi i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji donose kako bi se Rio Tintu omogućilo da uđe u posao eksploatacije litijuma. Ja ne znam da li su ta strahovanja građana bila utemeljena, ali je jasno da su oba propisa donošena kao da postoji nekakva iznudica. A reč je, pritom, o zakonima koji tangiraju temeljna ustavna prava i slobode. Nikada nećemo saznati da li su predložene promene u domenu eksproprijacije uistinu bile u suprotnosti sa odredbom člana 58. st. 1. i 2. Ustava, ali je iz stručne javnosti bilo dovoljno utemeljenih argumenata u pogledu neustavnosti pojedinih rešenja.

Nakon što je pod pritiskom građanske pobune Zakon propao, ostaje nam da se nadamo da će ulasku nekog novog teksta u skupštinsku proceduru zaista prethoditi ozbijna i široka javna rasprava.

U toku ove godine pokušaji izmena Zakona o parničnom postupku ili predlozi za donošenje autentičnih tumačenja Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o zaštiti poštrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga izazvali su brojne reakcije domaće stručne javnosti uključujući i proteste advokata zbog izmena ZPP. Šta je po Vašem mišljenju bio cilj tih zakonodavnih promena?

Paradigmatični zajednički imenitelj svih pomenutih pokušaja jeste da su izazivali vrlo oštre reakcije stručne javnosti. Tako da, bez obzira šta im je bilo stvarni cilj, ti pokušaji su nepogrešivo uspevali da mobilišu pravničku struku u pokušaju da spreče urušavanje pravne sigurnosti i povrede građanskih prava i sloboda.

Kada namerite da izmenite trećinu odredaba jednog tako temeljnog propisa kao što je Zakon o parničnom postupku, vi teško da možete da ne predložite i neka dobra rešenja. Međutim, ona su u javnosti momentalno padala u drugi plan pred onim predlozima koji su izazivali ozbiljnu sumnju u pogledu kršenja ustavom zagarantovanog prava građana na sudsku zaštitu. Takvo je pre svega bilo rešenje prema kojem se podnesak za koji nisu plaćene sudske takse, a u roku dospelosti, smatra kao da je povučen.

Budući da su parnični postupci po pravilu višegodišnji, a stranka plaća taksu za svaku radnju kada je ona i preduzeta, takvo rešenje bi efektivno dovelo do toga da mnogi građani odustaju od sudskog puta zaštite svojih prava zato što za njega nemaju dovoljno materijalnih sredstava. Kada je reč o autentičnom tumačenju, reč je o jednom posve anahronom institutu, kod kojeg tako “protumačena”, a zapravo nanovo izglasana odredba od strane zakonodavca, ima retroaktivno dejstvo, čime se ozbiljno narušava pravna sigurnost. Sudovi su ti koji tumače i primenjuju zakone, stvarajući vlastitu praksu, pa je u najmanju ruku čudna ideja da se jedan od retkih propisa koji je decenijama u našem pravnom poretku, poput ZOO, šalje Narodnoj skupštini na autentično tumačenje zbog tobožnjih nejasnoća teksta.

Nacrt zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji se odnosi na izmenu i dopunu postojećih odredbi u oblasti javnog informisanja izazvale su negativne reakcije i kritike javnosti. Da li su ove kritike koje se upućuju, po Vašem mišljenju, osnovane?

Moj oprez spram pomenutih izmena i dopuna je trostruk. Prvi je pravno-tehničke prirode i proizlazi iz potrebe da krivičnopravni propisi budu što preciznije formulisani, kako bi za njihovu primenu, po mogućstvu, bilo dovoljno utvrđivanje jezičkog značenja teksta.

To teško da može da bude slučaj sa odredbom koja kaže da će se kazniti “ko neovlašćeno spreči ili ometa objavljivanje putem medija informacije od javnog značaja, ili ko zbog objavljivanja takve informacije ili mišljenja grubim vređanjem ili zlostavljanjem, drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajno ugrozi spokojstvo lica koje je informaciju ili mišljenje objavilo”. Kada bi tako formulisano krivično delo postojalo, svako ko bi, na primer, za “izveštavanje” sa poslednjih građanskih protesta od strane pojedinih televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom i tabloida javno utvrdio da je reč o čistoj gebelsovštini, mogao bi lako da potpadne pod udar tog krivičnog dela.

To me dovodi do drugog razloga za oprez. Iako je u obrazloženju nacrta predložene odredbe navedena “potreba šire zaštite slobode izražavanja”, teško je u takvu nameru poverovati kada dolazi od strane režima koji nastoji da drži najširu javnost u medijskom i informacionom mraku, tako što sistematski zatire kritičko mišljenje. Najzad, sve do sada rečeno govori o tendenciji aktuelne vlasti da u novodonete propise “prokrijumčari” odredbe koje su u očitom neskladu sa proklamovanim ciljevima.

Katkada joj to polazi za rukom. Tako je, na primer, u nedavno usvojeni Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini uneta odredba koja na mala vrata uvodi potencijalno nov osnov ograničenja slobode okupljanja - “prekoračenje graničnih vrednosti indikatora buke” - iako Ustav u članu 54. izričito propisuje da se ta sloboda zakonom može ograničiti “samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije”. Zbog učestalosti takvih pokušaja aktuelne vlasti, i u slučaju Nacrta zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika javila se opravdana bojazan da se iza proklamovane zaštite novinarske profesije kriju neki drugi motivi.

Budući da se naša kompanija bavi izradom elektronskih baza uobičajeno je da naše sagovornike pitamo da li koriste inače ovakve elektronske baze i da li ih smatraju korisnom alatkom u svakodnevnom radu?

I u naučnom i u nastavnom radu se oslanjam na bazu Paragraf Lex-a. Već na prvim predavanjima i vežbama iz Uvoda u pravo upućujem brucoše da, kada treba da identifikuju važeće propise u Republici Srbiji, koriste upravo vaše baze podataka. Tako da ih smatram važnom i istraživačkom i didaktičkom alatkom.