Izazovi u pregovorima o visini minimalne cene rada za 2025. godinu

Redakcija časopisa „Pravo u privredi i pravosuđu” razgovara sa gospodinom Milošem Miljkovićem, izvršnim sekretarom Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost” o aktuelnim temama iz oblasti radnih odnosa, sa osvrtom na minimalnu cenu rada za 2025. godinu.

Postignut je dogovor o visini minimalne cene rada za 2025. godinu u iznosu od 308,00 dinara po radnom času bez poreza i doprinosa. Imajući u vidu da je predlog sindikata bio nivo od 60% od prosečne potrošačke korpe, a poslodavaca povećanje od 7,8% kako ste zadovoljni postignutom vrednošću?

Kao sindikat, svesni smo pozicije svih učesnika u pregovorima za utvrđivanje minimalne cene rada za narednu godinu, ali naša je obaveza da uvek tražimo „više” za one čija prava zastupamo. To više ne znači paket lepih želja i neosnovan zahtev, naš se početni predlog zasnivao na temeljnoj analizi čiji su nas parametri doveli do iznosa od 60% prosečne potrošačke korpe ili prosečne zarade, s obzirom da su ova dva iznosa, po podacima iz maja meseca, gotovo izjednačena. Na samom startu smo bili svesni da je ovo možda bilo preambiciozno, u ovom trenutku, ali nikako nešto od čega treba odustati, te smo bili spremni na kompromis i prihvatanje iznosa koji prati dinamiku rasta minimalne zarade, tako da 2027. godine ona bude 650 evra, a to je povećanje od 18%. Sve smo ovo nudili kao moguća i konstruktivna rešenja, jer inače koja bi svrha pregovora bila ako sve strane nisu spremne na kompromis do određenih granica ispod kojih se ne može. Za nas je ta granica, ono ispod čega nismo mogli ići, da iznos minimalne zarade bude na nivou minimalne potrošačke korpe. U ovoj godini, po našoj proceni, ovo je bio maksimum koji smo u pregovorima mogli ispregovarati, naročito ako sagledamo početne pozicije svih učesnika u pregovorima i činjenice da su poslodavci ponudili povećanje od 7,7%, a država između 8-10%, tako da je povećanje od 13,7% i te kako značajno i, verujte, da nismo insistirali, maksimalno povećanje bi bilo oko 10%. Svesni smo da ovo nije dovoljno i odmah rekli da nema mesta euforiji i slavlju, jer smo se složili da bi bilo mnogo bolje da je moglo da se ide i preko ovog procenta. Međutim, ne zaboravimo da nam je prošle godine ovo bio cilj. Ovo povećanje nam daje mogućnost i dobru osnovu za pregovore u narednim godinama, u kojima ćemo insistirati da se dinamika od 650 evra u 2027. godini dostigne. Sa početnim ponudama druge strane ovo ne bi bilo dostižno i ovo povećanje nam daje mogućnost da u naredne dve-tri godine dođemo do cilja.

Prethodnih godina, predlog UGS NEZAVISNOST bila je korekcija zarada u dva koraka, kako bi se dostigla vrednost minimalne potrošačke korpe. Koji su benefiti takve korekcije i kakav je odziv imala ova ideja kod učesnika pregovora? Da li mislite da bi takav predlog mogao da zaživi?

S obzirom na nivo pregovaranja i spremnosti svih strana da koriguju svoje pregovaračke zahteve, prethodne godine smo predlagali da se minimalna cena rada utvrđuje dva puta godišnje. Šta nas je na to navelo? Činjenica je da minimalnu cenu rada za narednu godinu utvrđujemo u skladu sa Zakonom o radu, sredinom avgusta, u vreme kada su dostupni poslednji objavljeni podaci elemenata od kojih se polazi prilikom njenog utvrđivanja iz maja meseca. Dešava se da se ti parametri, u periodu do njene primene u januaru naredne godine, dodatno izmene u smislu realne vrednosti minimalne zarade. Tako smo prošle godine imali neobuzdan rast inflacije, što nam je bio dovoljan razlog da ponovo pokrenemo pregovore za utvrđivanje nove minimalne cene rada, za što ostali učesnici u pregovorima nisu imali razumevanja. Nadamo se da takav predlog može da zaživi, naročito što pravno utemeljenje ima u Zakonu o radu. Hajde samo da to primenimo u praksi.

Kao najveći problemi u oblasti radnog prava, već dugo se ističu egzistencijalna neizvesnost zbog zloupotrebe fleksibilnih oblika angažovanja i ugovaranja minimalne zarade kao podrazumevane i u situaciji kada se poslodavac ne suočava sa teškoćama u poslovanju. Prema Vašim saznanjima, koji broj vaših članova se suočava sa ovim problemima i koji je Vaš predlog za rešenje ovih problema?

Kao što ste i naveli, minimalna zarada treba da bude izuzetak, bar tako kaže Zakon o radu, odnosno da se isplaćuje samo onda kada je poslodavac u finansijskim problemima, uz saglasnost sindikata. Uobičajeno je, naročito u velikim multinacionalnim kompanijama, da zaposleni primaju minimalnu zaradu uvećanu za 20% po osnovu različitih dodataka, što nije dobro, jer na taj način minimalna zarada postaje praksa. Neprihvatljivo je da poslodavac isplaćuje minimalnu zaradu tokom cele godine, a da je po podacima nadležnih organa, celokupna privreda (svi njeni sektori), prošle godine ostvarila neto rezultat u iznosu od 8,3 milijarde evra, odnosno međugodišnji rast od 12,5%. Što znači, novca ima, potrebna je samo malo bolja redistribucija.

Sindikat pruža pravnu zaštitu i pomoć svojim članovima od 1995. godine, a dostupna je i aplikacija „Radnička prava Nezavisnost” preko koje se mogu prijaviti problemi. Na šta se najčešće odnose prijave zaposlenih i kakav je, prema Vašim saznanjima, ishod prijava?

Od svog osnivanja, 1991. godine, Sindikat Nezavisnost ispunjava i tu dužnost prema svojim članovima. U našoj organizaciji, formirano je Pravno odeljenje koje se isključivo bavi pravnom zaštitom i zastupanjem članstva, sarađujemo sa advokatima širom zemlje koji pružaju pravnu pomoć članstvu Nezavisnosti. Na žalost, broj onih kojima je potrebna pomoć je u porastu. Pokušali smo, prateći savremene digitalne trendove, da sa njima uhvatimo korak, te lansirali aplikaciju „Radnička prava Nezavisnost” koja omogućava, ne samo članstvu Nezavisnosti, već i radnicima koji nisu članovi, da se obrate i pitaju za savet. Iz upita i prijava koje nam stižu, zaključujemo da nam se najviše obraćaju radnici između 30 i 40 godina života, da im se najveći problemi tiču narušavanja sindikalnih prava, neisplaćenih zarada i prekovremenog rada.

Sindikat je pripremio predlog Zakona o radu koji bi bio polazna osnova za najavljivane izmene. Da li možete da izdvojite najznačajnije izmene i kako one rešavaju trenutne probleme?

Ovo je prvi put, čini mi se, da sindikat zahteva izmenu Zakona o radu. Ranije se u taj postupak nije rado ulazilo. Tome je doprinela stalna derogacija Zakona o radu, iz kojeg se izdvajaju posebni institutu u vidu novih zakona, što dovodi do toga da se on ne smatra krovnim zakonom koji uređuje radne odnose. Najznačajnije izmene se tiču izmene definicije pojma zaposleni, tako da zaposleno lice nije lice koje je u radnom odnosu, već lice koje obavlja rad kod poslodavca. Zaposleni kod poslodavca obavlja rad po osnovu ugovora o radu ili ugovora o radnom angažovanju, te je u svim članovima zakona termin „ugovor o radu” zamenjen terminom „ugovor”. Time dosadašnja „radno angažovana” lica dobijaju sva prava iz radnog odnosa koja su, do sada, ostvarivali samo zaposleni po osnovu ugovora o radu na određeno i neodređeno vreme, dakle i lica angažovana po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, na obavljanju sezonskih poslova i radnoj praksi. Ovo je samo jedan deo, predvideli smo novine koje se tiču prekovremenog rada, preraspodele radnog vremena i noćnog rada. Predlogom je definisano da minimalna zarada ne može biti ispod iznosa minimalne potrošačke korpe, bolje je definisano pravo na regres, topli obrok, otpremnine, a u cilju zaštite sindikalnih predstavnika, definisana je njihova zaštita na način utvrđen ranijim Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu iz 2001. godine.

Da li smatrate da, za zaposlene, veću dobrobit može doneti izmena Zakona o radu ili bi se pozitivne promene mogle osetiti i sa porastom sektorskih kolektivnih ugovora? Šta smatrate da je prepreka u ostvarivanju socijalnog dijaloga, pre svega u privatnom sektoru?

Zakon o radu kao krovni zakon nesumnjivo mora da pruži fundamentalnu zaštitu i da doprinos u vidu dobre osnove za nadogradnju prava kroz opšte, posebne i kolektivne ugovore kod poslodavaca. Iz tog razloga je Sindikat Nezavisnost krajem jula meseca 2024. godine, podneo Uniji poslodavaca Srbije, inicijativu za otpočinjanje konsultacija i pregovora za zaključenje novog Opšteg kolektivnog ugovora, s obzirom da je prethodni iz 2008. godine istekao 2011. godine. Zaključivanjem Opšteg kolektivnog ugovora, zaposleni treba da imaju veća prava od zakonom utvrđenih, kao i prava koja nisu zakonom regulisana, što dalje implicira i stvaranje bolje pretpostavke za zaključivanje posebnih kolektivnih ugovora i kvalitetnijih kolektivnih ugovora kod poslodavaca. Sindikati bi dobili značajan instrument za zaštitu i unapređenje prava radnika, a poslodavci i država bi, zaključenjem Opšteg kolektivnog ugovora, dobili povoljniji socijalni ambijent koji se nameće kao imperativ u vremenu u kojem živimo. Činjenica da trenutno postoje samo tri potpisana posebna kolektivna ugovora u privatnom sektoru opravdava potrebu za Opštim kolektivnim ugovorom i pokazuje (ne)spremnost Unije poslodavaca Srbije na kompromis. Država bi morala da stvori ambijent za povećanje broja zaključenih kolektivnih ugovora, a poslodavci i mi, kao sindikati, da to sprovedemo u praksu.

Nakon više od 30 godina postojanja, sa ciljem da sindikalno organizuje što veći broj zaposlenih i, po bilo kom osnovu, radno angažovanih, UGS NEZAVISNOST su pokrenuli kampanju „Opasulji se”. Možete li nam reći malo više o rezultatima kampanje, da li je uspela da, svojim aktivnostima, proširi svest o sindikalnom organizovanju, kroz osnivanje nekih novih sindikata?

Kampanja „Opasulji se” bila je kreirana kao slogan za obeležavanje Prvog maja 2022. godine. Sa „opasuljivanjem” smo počeli još devedesetih, ali očigledno da posao nismo još završili. Kampanja je među članstvom, simpatizerima u široj javnosti imala izuzetan odjek i, na osnovu toga, imamo zamisao da se sa njom nastavi u istom ili malo izmenjenom obliku i da preraste u simbol Sindikata „Nezavisnost”. Opasuljivanje sa sobom nosi dve poruke, simboličku: podela kuvanog pasulja koja je pratila ovu kampanju i suštinsku: dublju koja poziva na akciju, na potrebu da se zaposleni trgnu i zapitaju šta je sa njihovim radnim pravima? Da li su ona u skladu sa potrebama čoveka 21. veka ili smo ponovo došli do početka, do vremena i razloga iz kojih je ovaj sindikat osnovan. Poruka je bila jasna - da samo organizovani radnik ima svetlu perspektivu, jer lakše je slomiti pojedinca nego sindikat, odnosno organizovanu grupu.

Zaključak Komiteta za primenu standarda Međunarodne organizacije rada ide u prilog stavu sindikata o neophodnosti izmena Zakona o inspekcijskom nadzoru, u skladu sa ratifikovanom Konvencijom MOR-a 81, kako bi se povećao broj nenajavljenih nadzora. Do danas takve izmene nisu usvojene. Da li su, prema Vašem mišljenju, hitne i neophodne i u kom segmentu mislite da bi najviše doprinele?

Suština svake kontrole pa tako i inspekcijskog nadzora je da utvrdi zatečeno i stvarno stanje kod poslodavca. To nalaže i konvencija Međunarodne organizacije rada broj 81 koju smo mi, kao država, ratifikovali. U praksi se desilo da, kroz Zakon o inspekcijskom nadzoru, vi imate obavezu inspektora da se najavi poslodavcu pre početka vršenja inspekcije. U tome vidimo problem i za nas je to neprihvatljivo, jer se na taj način daje dodatno vreme da poslodavac „našminka” stvarno stanje, čime se gubi suština inspekcijskog nadzora. Kao sindikat, stalno ističemo da se to mora promeniti, da su potrebne hitne mere koje idu u smeru ukidanja ove odredbe u postojećem Zakonu. Mi ćemo i dalje vršiti pritisak, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou, da do toga dođe.

Ako dostojanstveni rad shvatimo kao rad koji omogućava dobar život, ostvarivanje prava na zapošljavanje, radno-socijalna prava, zaštitu i dijalog, a u susret Svetskom danu dostojanstvenog rada koji se obeležava 7. oktobra, koliko smo, prema Vašem mišljenju, blizu ili daleko u ostvarivanju osnovnih standarda dostojanstvenog rada?

Ostavio bih čitaocima da sami donesu svoj sud i zaključak o mogućnostima ostvarivanja dostojanstvenog rada na osnovu sledećih činjenica. Međunarodna konfederacija sindikata, kojoj pripada i Nezavisnost od svog osnivanja, svake godine objavljuje Izveštaj o globalnom indeksu radnih prava. Prema poslednjim podacima za 2023. godinu, Srbija je zemlja u kojoj se sistematski krše prava radnika, tj. u kojoj „vlada i/ili kompanije ulažu aktivan napor da slome kolektivni glas radnika putem ugrožavanja osnovnih prava”. Srbija je sa indeksom 4, rangirana u grupu u kojoj je 39 država sveta. Interesantno je da su u ovoj grupi najsiromašnije (afričke) zemlje kao što su Burkina Faso, Čad, Kongo, Džibuti, ali i neke od najbogatijih država sveta - Sjedinjene Američke države i Velika Britanija. U istoj grupi su i članice Evropske unije - Grčka i Mađarska.

O budućim aktivnostima UGS NEZAVISNOST?

Planovi za naredni period su veliki i ozbiljni, iziskuju dosta vremena i rada, ali smo uvereni da ih kapacitetima koje posedujemo, naročito stručnim i ljudskim, možemo ostvariti. Na lestvici prioriteta i dalje je najviše postavljena strategija širenja mreže sindikata, kao stalni zadatak svih nas sindikalaca. Zatim povećanje naše vidljivosti i podizanje svesti o ulozi sindikata u široj javnosti putem elektronskih medija. Nastavak zagovaranja novog Zakona o radu, zaključenje Opšteg kolektivnog ugovora, još veći pritisak na socijalne partnere radi dodatnog povećanja minimalne zarade u godinama pred nama, samo su neki od prioriteta.

Vaše mišljenje o ulozi kvalitetnog i kontinuiranog praćenja propisa u poslovanju?

Uspešno poslovanje zahteva dodatno i kontinuirano usavršavanje i praćenje propisa, jer su propisi dinamična stvar, nikada se ne mogu uzeti kao konačni, već se sa njima mora ići u korak. Po mom mišljenju, zajedničko koračanje umnogome može olakšati kompanija kao što je Paragraf koja se trenutno pozicionirala kao brend i relevantan sagovornik u ovoj oblasti.

Vaša poruka pravnicima u privredi?

Obično nam se dešava da, kada smo na terenu zbog problema koji imaju naši članovi, ispred sebe imamo pravnika koji zastupa interese poslodavca, sa čime nemamo problem. Poruka svim pravnicima u privredi je da budu malo više otvoreniji za svoje zaposlene i da malo bolje osluškuju njihove potrebe i zahteve, jer ipak je svako od nas radnik. Stalno ističemo da ne postoji zahtev sindikata i radnika koji nije u interesu poslodavaca ili države, mi ovde živimo, radimo i hranimo svoje porodice.

Hvala Vam na razgovoru za časopis „Pravo u privredi i pravosuđu”.