Proces izmena tužilačkih zakona

Da počnemo sa najaktuelnijom temom a to su izmene seta pravosudnih zakona koje se donose u skladu sa izmenama Ustava. Udruženje sudija i tužilaca Srbije (UST), čiji ste član, je nedavno, zajedno sa Pravosudnom akademijom organizovalo okrugli sto na temu novih pravosudnih zakona. Da li su i u kojoj meri predložene izmene u interesu građana? Koje je Vaše mišljenje?

Predmetni zakoni su logična posledica prethodno sprovedenih izmena Ustava Republike Srbije u oblasti pravosuđa, u pogledu koje je Udruženje javno istaklo svoje primedbe. Osnovne primedbe su se odnosile na nedostatak inkluzivnosti u sastavu Radne grupe za izmenu akta o promeni Ustava, koju je formirao Odbor skupštine Srbije za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i na netransparentnost u postupanju radne grupe, čime je stručna javnost u potpunosti sprečena da blagovremeno ukaže na posledice predloženih izmena, naročito kada se radi o osnovama uređenja tužilačke organizacije. Međutim, kako je tužilačka struka u radnoj grupi bila predstavljena apsolutno neadekvatno, o čemu govori i činjenica da nije bilo predstavnika ni Državnog veća tužilaca, nije bilo ni za očekivati da će se sveobuhvatno sagledati posledice potpune promene koncepcije tužilačke organizacije. Drugim rečima, tek ćemo videti na koji način će se ustavne promene odraziti na rad pravosuđa, kako kroz konačne verzije tužilačkih zakona, tako i poređenjem efikasnosti rada tužilaštva pre i nakon izmene ustavnog i zakonodavnog okvira.

Proces izmene zakonodavnog okvira Udruženje je takođe kritikovalo, imajući u vidu da su relevantna strukovna udruženja, uključujući i UST, u potpunosti isključena iz procesa izrade nacrta Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu tužilaštva. Zbog toga će, sa aspekta struke, odgovornost za rezultate izmena snositi upravo ona strukovna udruženja koja su u radnoj grupi imala svoje predstavnike, a u konkretnom slučaju, kada se radi o tužilaštvu, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije (UTS). Okrugli sto organizovan u saradnji našeg udruženja i Pravosudne akademije, dobar je pokazatelj da među kolegama sazreva misao da se cene samo rezultati rada strukovnog udruženja i da je svima dosta praznih priča predstavnika pojedinih strukovnih udruženja o očuvanju struke i evropskim standardima koji figuriraju očigledno samo na papiru. UST koristi svaku priliku da javno, konkretno i konstruktivno iznese primedbe i predloge za unapređenje zakonskih tekstova, osluškujući nezadovoljstvo svojih članova, ali i kolektiva u kojima isti rade. Prostije rečeno, UST je u ovom trenutku fokusirano na argumentovanu kritiku i pokušava da stručnoj i široj javnosti ukaže na štetne posledice pojedinih predloženih rešenja, zalažući se za stvarnu primenu evropskih standarda u zakonskim rešenjima.

Pitanje da li su predložene izmene u interesu građana je u korelaciji sa pitanjem da li omogućavaju nesmetan i efikasan rad pravosuđa. Suština je da interese građana štite nadležni državni organi, koji stoga moraju imati kapacitete i zakonske okvire koji im omogućavaju da svoje zadatke obavljaju efikasno, nepristrasno i stručno, a sve kako bi zaštitili interese građana koji im se obraćaju, uz poštovanje dostignutih evropskih standarda. Zato se mora u mnogo većoj meri poslušati glas prave struke, onih ljudi koji sude, sprovode istrage, zastupaju optužnice, susreću se svakodnevno sa okrivljenima, braniocima, žrtvama krivičnih dela, koji mogu jasno da predvide posledice predloženih zakonskih izmena u praksi i prosto žive život sudija i tužilaca, prihvatajući sve prednosti i mane ovih poziva. Samozvani zaštitnici struke i eksperti za projekte i donacije, koji u karijeri nisu sproveli niti jednu tužilačku istragu, teško da mogu da razumeju svakodnevne probleme sa kojima se tužioci susreću, što pojedina zakonska rešenja i pokazuju. Cilj UST je svakako da omogući da se čuje glas sudija i tužilaca koji predstavljaju pravu struku, a grantovima i donacijama neka se bave drugi.

Deo stručne javnosti oglasio se povodom izmena Zakona o visokom savetu tužilaštva gde se kaže da Savet odlučuje većinom od 8 glasova, a izuzetno, odluku u postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti, o udaljenju ili prestanku funkcije izbornog člana Saveta, o utvrđivanju predloga za prestanak funkcije Vrhovnog javnog tužioca, o izuzeću ili udaljenju Vrhovnog javnog tužioca, Savet donosi većinom od sedam glasova. Imajući u vidu strukturu saveta (pet javnih tužilaca, četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština i Vrhovni javni tužilac i ministar pravde) da li će navedeno dovesti do uticaja izvršne vlasti na izbor glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca?

Smatram da stručna javnost prevashodno treba da se zabrine zbog predložene odredbe Zakona o javnom tužilaštvu, prema kojoj o prigovoru na obavezno uputstvo hijerarhijski višeg javnog tužioca odlučuje Visoki savet tužilaca, ali isključivo pet izabranih nosilaca javnotužilačke funkcije, u kom slučaju je većina potrebna za odluku 3 glasa, prema odredbama Zakona o Visokom savetu tužilaca.

Upravo ovo zakonsko rešenje je suštinski, prema eventualnim posledicama koje može proizvesti, možda i centralno pitanje kada se radi o tužilačkim zakonima. Udruženje smatra da je isto potencijalno neustavno i istovremeno suprotno evropskim standardima.

Predlog da po prigovoru na obavezno uputstvo odlučuje isključivo pet izabranih nosilaca javnotužilačke funkcije, radi očuvanja privida samostalnosti javnog tužilaštva, prećutno znači i da bi odluka čitavog tužilačkog saveta po tom pitanju predstavljala otvoreno kršenje samostalnosti javnog tužilaštva. Dakle, predlogom zakona iz odlučivanja o prigovoru na obavezno uputstvo se isključuju punopravni članovi tužilačkog saveta, čime im se zakonom ograničava delokrug njihovih ustavnih ovlašćenja. Ovo stoga što Ustav propisuje da savet ima 11 članova, kao i izuzetak u vezi sa donošenjem odluke saveta koji se odnosi na Ministra pravde, koji ne učestvuje u donošenju odluke o disciplinskoj odgovornosti. Svako dalje ograničenje u odlučivanju, odnosno vršenju ustavnih ovlašćenja članova saveta, koje u konkretnom slučaju proizilazi iz zakonske regulative, otvara pitanje ustavnosti zakonskih odredaba i sledstvene intervencije Ustavnog suda. Interesantno je i to da u Zakonu o Visokom savetu tužilaštva stoji odredba da zapravo savet odluku po prigovoru donosi većinom od tri glasa, ne ukazujući na okolnost da u konkretnom slučaju glasa samo pet izbornih članova saveta iz reda javnih tužilaca, što je uređeno Zakonom o javnom tužilaštvu.

Nadalje, treba imati u vidu da su Ustav i zakon jasno definisali šta je javno tužilaštvo, te da iz usvojenih definicija proizilazi da Visoki savet tužilaštva nije deo javnog tužilaštva, a samim tim ni deo hijerarhijskog uređenja i nadležnosti istog. Savet je praktično samostalni državni organ, koji kao i bilo koji drugi državni organ, zapravo ima potencijal za nedozvoljeni uticaj na unutrašnju dimenziju samostalnosti tužilaštva, pri čemu se ovaj uticaj praktično legalizuje smeštanjem saveta u samo središte hijerarhijskih ovlašćenja javnog tužilaštva i nametanje uloge saveta u domenu obaveznih uputstava, devolucije i supstitucije. Predmetna rešenja dovode do toga da savet direktno utiče na donošenje odluke javnog tužilaštva i nosioca javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu, suprotno članu 5. Zakona o javnom tužilaštvu, ali i evropskim standardima u vezi sa samostalnošću javnog tužilaštva.

Ovo najpre stoga što se u „Izveštaju o evropskim standardima u pogledu nezavisnosti pravosuđa, deo II - tužilaštvo” Evropske komisije za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) iz decembra 2010. godine, navodi da svako uputstvo kojim se preinačuje stav nižeg tužioca treba da bude obrazloženo, a u slučaju navoda da je uputstvo nezakonito, sud ili nezavisno telo, poput tužilačkog saveta treba da odluči o zakonitosti tog uputstva, te se može zaključiti da je u predlogu Zakona o javnom tužilaštvu pokušana primena ovog standarda. Međutim, Visoki savet tužilaštva je prethodno Ustavom definisan kao samostalan državni organ, što proizilazi takođe i iz sastava saveta i činjenice da javni tužioci u njemu nemaju većinu, te nema govora da ovakva odredba predloženog zakona ispunjava evropski standard kada se radi o prigovoru na obavezno uputstvo, budući da u našem pravnom okviru tužilački savet nije nezavisan organ. Dakle, ukoliko se držimo evropskih standarda, o prigovoru na obavezno uputstvo bi eventualno mogao da odlučuje Ustavni ili Upravni sud, ali je pitanje da li tada možemo da očekujemo njihovu odluku u roku od 15 dana, što se uz postojeći obim posla ovih sudova čini malo verovatnim.

Stoga, primarno se postavlja pitanje uloge budućeg Visokog saveta tužilaštva i uticaja ovog organa na samostalnost i hijerarhijsku strukturu javnog tužilaštva, odnosno da li predložena zakonska rešenja imaju kvalitet da dobiju pozitivnu ocenu Venecijanske komisije i da li će opstati u sadašnjem obliku.

Tek nakon toga može se razgovarati o uticaju izvršne vlasti na izbor glavnih i javnih tužilaca kroz Visoki savet tužilaštva, ali i o ulozi istaknutih pravnika u radu saveta, bez čijih glasova se ubuduće praktično ne može doneti bilo koja odluka. Inače, pitanje transformacije Državnog veća tužilaca u Visoki savet tužilaštva je suštinski namenjeno članovima radne grupe koji su radili na izmeni Ustava, budući da UST nije uzelo učešće u radu te grupe, kao i da je otvoreno kritikovalo pojedina ustavna rešenja.

Iz UST smo mogli čuti da su sporne odredbe radne verzije Zakona o javnom tužilaštvu koje se tiču upućivanja javnih tužilaca, jer su u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, kao i da u prelaznim i završnim odredbama se pravi razlika između mandata javnih tužilaca izabranih pre stupanja na snagu Ustavnog zakona i nakon tog datuma, umesto da se vezuje za stupanje na pravnu snagu Zakona o javnom tužilaštvu koji uređuje trajanje mandata. Iz kog razloga UST ove odredbe smatra problematičnim?

Relativno je prosto. Iz Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, jasno proizilazi da se posebna odeljenja viših javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije formiraju na taj način što se rukovodioci odeljenja i zamenici javnog tužioca postavljaju, odnosno raspoređuju i upućuju u posebno odeljenje, te da se prilikom postavljenja, raspoređivanja i upućivanja vodi računa o posedovanju potrebnih stručnih znanja i iskustava iz oblasti borbe protiv privrednog kriminala i suzbijanja krivičnih dela protiv službene dužnosti i korupcije.

U nacrtu Zakona o javnom tužilaštvu stoji, u pogledu privremenog upućivanja, da se javni tužilac može privremeno uputiti uz svoju saglasnost u drugo javno tužilaštvo istog ili neposredno nižeg stepena najduže na jednu godinu, bez mogućnosti ponovnog upućivanja u isto javno tužilaštvo.

Dakle, najpre imamo činjenicu da se kapaciteti posebnih odeljenja baziraju prevashodno na zamenicima javnih tužilaca koji su privremeno upućeni, budući da Viša javna tužilaštva nisu imali kapacitete u sistematizacijama koja bi omogućila formiranje potpuno novih odeljenja, bez žrtvovanja efikasnosti rada drugih odeljenja. Zatim, činjenica je da su svi zamenici javnih tužilaca koji su upućeni u posebna odeljenja morali imati potrebna stručna znanja i iskustva iz odgovarajuće oblasti, pri čemu su ista naknadno unapredili kroz posebne obuke koje su međunarodne organizacije razvile i namenile isključivo nosiocima javnotužilačkih funkcija u posebnim odeljenjima. Stoga bi bilo apsolutno neprihvatljivo da sada zamenici javnih tužilaca u posebnim odeljenjima, nakon godinu dana od eventualnog usvajanja zakona, budu vraćeni u matična tužilaštva, naročito što posle više godina postupanja i usavršavanja u ovoj oblasti, u koju su uložena značajna sredstva, nisu kadar čiji odlazak bi se mogao lako nadomestiti. Takođe se postavlja pitanje efikasnosti u postupanju, budući da bi drugi nosioci javnotužilačke funkcije koji bi u budućnosti bili raspoređeni u ova odeljenja, umesto do tada privremeno upućenih, morali praktično iz početka da se upoznaju sa predmetima koji su u radu, što bi svakako uzelo određeno vreme. Pritom, budući da ovakva odredba suštinski znači da nije moguće upućivanje u posebna odeljenja iz osnovnih tužilaštava, kada je u pitanju Beograd, primera radi, potrebno bi bilo naći kolege iz Valjeva, Pančeva ili Smedereva koje bi bile spremne da se u okviru privremenog upućivanja izlože naročitim naporima u smislu svakodnevnih putovanja ili troškova preseljenja u Beograd, a sve to na rok od jedne godine i bez izvesnosti u to da li će biti izabrani, što je zaista malo verovatno. Sve to govori da bi ovakva odredba u budućnosti mogla da izazove ozbiljne kadrovske promene i značajno smanji kapacitete i efikasnost u radu posebnih odeljenja.

UST je istovremeno predložilo da se uočeni problem eventualno reši na taj način što bi se u Zakonu o Visokom savetu tužilaštva propisala obaveza saveta da raspišu i okončaju oglas za izbor za svaku poziciju u tužilačkoj organizaciji na kojoj se nalazi zamenik javnog tužioca koji je privremeno upućen i to pre isteka vremena upućivanja, tako da ćemo videti da li postoji spremnost da se privremeno upućivanje suštinski i formalno supstituiše redovnim i efikasnim sprovođenjem oglasa od strane Visokog saveta tužilaštva.

U pogledu trajanja mandata, predloženo je u Zakonu o javnom tužilaštvu da Javni tužioci koji su izabrani na javnotužilačku funkciju pre dana konstituisanja Visokog saveta tužilaštva nastavljaju, od dana konstituisanja saveta, da vrše javnotužilačku funkciju do isteka mandata na koji su birani.

Međutim, nakon toga je predložen niz izuzetaka od opšteg pravila, prema kojima se javni tužioci, koji su izabrani pre stupanja na snagu Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava Republike Srbije, takođe nastavljaju da vrše funkciju od dana konstituisanja Visokog saveta tužilaštva do isteka mandata na koji su izabrani, ali sa tom razlikom da mogu još jednom biti birani na javnotužilačku funkciju u istom javnom tužilaštvu, u skladu sa zakonom.

UST smatra da se ovakvim rešenjem uvodi diskriminacija javnih tužilaca, uvodi se mogućnost ponovnog mandata u istom tužilaštvu za pojedine glavne javne tužioce i istovremeno se skraćuje Ustavom propisano trajanje mandata budućih glavnih javnih tužilaca. Nejasno je zbog čega se izuzeci od pravila vezuju za bilo koji momenat, osim momenta formiranja nadležnog saveta i zašto se dodatno pitanje mandata dovodi u vezu sa Ustavnim zakonom, koji ne reguliše pitanja trajanja mandata budućih glavnih javnih tužilaca. U prilog takvom stavu govori i činjenica da mandat glavnog javnog tužioca, prema novom Zakonu o javnom tužilaštvu i odredbama Ustava, traje šest godina, na osnovu čega se zaključuje da će sadašnji javni tužioci, koji će postati glavni javni tužioci po usvajanju Zakona o javnom tužilaštvu i formiranju saveta, imati nepuni mandat, odnosno mandat u trajanju kraćem od šest godina, što je u koliziji sa odredbom da mandat glavnog javnog tužioca traje šest godina, što je dodatni problem uz već analizirano pitanje mogućnosti ponovnog izbora i po isteku mandata koji su započeli pre formiranja Visokog saveta tužilaštva.

Budući da predstavnici Venecijanske komisije dolaze u Beograd 23. novembra na razgovore o novim pravosudnim zakonima, koji su naredni koraci UST u vezi ovih pravosudnih reformi?

Najpre, očekujemo da kao učesnici javnih slušanja i udruženje koje je ozbiljno kritikovalo postojeća zakonska rešenja, uz konstruktivan pristup i nuđenje rešenja, dobijemo priliku da iznesemo primedbe predstavnicima Venecijanske komisije i u neposrednom razgovoru ukažemo na konkretnu bojazan da ponuđena rešenja ne ispunjavaju evropske standarde. Svoje mišljenje o setu pravosudnih zakona Udruženje je iznelo javno i iste je dostavilo u pismenoj formi Ministarstvu pravde, pri čemu su ona široj stručnoj javnosti prezentovana i na održanom okruglom stolu „Novi pravosudni zakoni u interesu svih građana - izazovi i rešenja”, tako da nije tajna koje primedbe figuriraju kao relevantne u razgovorima sa Venecijanskom komisijom.

Nadalje, nastavićemo da učestvujemo u javnoj raspravi i insistiramo na punoj implementaciji evropskih standarda u pravosudnim zakonima. Ovo pre svega što je Republika Srbija otvorila pregovaračka poglavlja i donela odgovarajuće nacionalne strategije i akcione planove, u nameri da svoje zakonodavne okvire prilagodi evropskim standardima, te već dugo slušamo eksperte iz raznih strukovnih udruženja i nevladinih organizacija, kako je to usklađivanje prioritet, a kada ti eksperti sednu za sto i izrade zakone, od tih standarda ni traga ni glasa. Vidite, ako želite evropske standarde, onda ih implementirate u celosti, a ne kako smatrate da treba u datom trenutku, pošto Republika Srbija ne menja ni Ustav ni pravosudne zakone previše često, kao što to ne čine ni druge zemlje. Zato možete da zamislite nezadovoljstvo i iznenađenje kolega iz pravosuđa kada vide da su, primera radi, prava i obaveze javnih tužilaca u predloženom zakonu, praktično prepisane iz verzije zakona iz 2008. godine, dok se evropski standardi u toj oblasti razvijaju decenijama unazad. Da li je zapravo moguće da nakon 15 godina razvoja evropskih standarda u pogledu prava i obaveza javnih tužilaca, nijedan od njih ne nađe svoje mesto u poslednjoj verziji zakona? Ako razmislite samo šta se sve u tužilačkoj organizaciji promenilo od tada, shvatite da je to prosto nemoguće, naročito ako imate u vidu u kojoj se meri promenila uloga tužilaštva. Naime, uvedena je tužilačka istraga, proširene su ingerencije tužilaštava, uvedena je obaveza preventivnog delovanja u oblasti sprečavanja nasilja u porodici, uvedena su posebna odeljenja za suzbijanje korupcije, ukinuto je monokratsko uređenje, odnosno tužilaštvo se iz korena izmenilo tokom proteklih godina, ali sve to ipak ne rezultira bilo kakvom promenom u pogledu prava i obaveza javnih tužilaca.

Kada pogledate deo Zakona o javnom tužilaštvu koji se odnosi na osnovna prava i obaveze, kao jedinu novinu uočićete odredbu koja kaže da tužioci imaju prava na platu i penziju u skladu sa dostojanstvom i stepenom odgovornosti. Čak i ta odredba, kao jedna jedina novina, predstavlja samo mrtvo slovo na papiru, budući da nema nikakvih garancija da će taj standard biti realizovan i sproveden u praksi, jer zavisi od niza faktora i drugih zakonskih rešenja koja uopšte nisu obuhvaćena izmenama pravosudnih zakona. Od predstavnika strukovnih udruženja koji navodno godinama unazad ginu kako bi uveli evropske standarde i poboljšali položaj svojih kolega, uključujući i materijalni, to je premalo, zar ne? Činjenica da oni prećutno podržavaju ove zakone, u čijoj su izradi učestvovali, dovoljno govori o tome da nam je potrebna nova energija u oblasti strukovnih udruženja i tu UST vidi svoju primarnu ulogu, a kolege otvoreno pozivamo da svoje lično nezadovoljstvo iskažu jasno i glasno, te da svoje kritike usmere upravo na strukovno udruženje čiji je predstavnik sedeo u radnoj grupi, obzirom da nam isti duguje neke odgovore u vezi sa ovim zakonima i njihovom sadržinom.

U toku su radovi na izmenama Krivičnog zakonika što je izazvalo prilično nedoumica u javnosti po pitanju materije koja će biti obuhvaćena izmenama. Kakav je stav UST povodom tih najavljenih izmena?

Kriminal menja svoje pojavne oblike, transformiše se i prilagođava različitim vremenima i uslovima, to nije nikakva tajna. Stoga, sasvim je uobičajeno da države menjaju i prilagođavaju svoje krivično zakonodavstvo, kako bi obuhvatila nove pojavne oblike kriminala, odnosno kako bi strožijom kaznenom politikom suzbila ponašanja koja su već inkriminisana. UST je uzelo učešće u radnoj grupi koja je radila na izmenama Krivičnog zakonika iz 2019. godine, što je rezultiralo uvođenjem kazne doživotnog zatvora, uz nemogućnost primene instituta uslovnog otpusta za određena krivična dela, zatim uvođenjem višestrukog povrata i principa srazmernosti i pravičnosti u okviru svrhe kažnjavanja. Takođe, UST je imala predstavnika u radnoj grupi koja se bavila pitanjima zaštite novinara, a u više navrata je udruženje transparentno i javno podržalo različite inicijative za izmenu krivičnog zakonodavstva, među poslednjima inicijativu za sistemski pristup u sprečavanju nasilja preko interneta i pooštravanju sankcija za krivična dela protiv polnih sloboda.

Smatram da država treba i mora da interveniše u svim svojim kapacitetima kada je evidentno da se u strukturi izvršenih krivičnih dela pojavljuje porast učestalosti vršenja određenih krivičnih dela, budući da je krivično zakonodavstvo ozbiljan instrument generalne prevencije koji je državi na raspolaganju. To ne znači da je bilo ko protivnik drugih oblika preventivnog delovanja, u okviru porodice, jačanjem uloge obrazovnog sistema, delovanjem centara za socijalni rad, kreiranjem javnih platformi i ukazivanjem na uočene anomalije u jednom društvu, već da je nekada nužno da se prevencija sprovede kroz odgovarajuću kaznenu politiku.

Ukoliko UST dobije poziv da stručno doprinese radnoj grupi za izmenu Krivičnog zakonika, isti će se rado odazvati, obzirom da smatramo da je obaveza sudija i tužilaca da svojim iskustvom doprinesu izradi kvalitetnih zakonskih rešenja, ali za sada nemamo informacije koja oblast će eventualno biti u fokusu.

Za kraj, da li možete da date neki savet mladim pravnicima koji su na početku svoje tužilačke karijere, odnosno da li postoji neki savet koji biste voleli da je neko od starijih kolega Vama dao kada ste počinjali?

Imao sam sreću da sam dobio puno kvalitetnih saveta od svojih principala kada sam počinjao i svi saveti su se svodili na jedno - da je uloga sudija i tužilaca zahtevna, izazovna i da je neophodno da sam zaista siguran da je to moj životni poziv, pošto u suprotnom neću imati ni strpljenja ni volje da istrajem u ostvarenju svojih ciljeva. To bi ukratko bio i moj savet mladim kolegama, uz napomenu da su znanja i iskustva stečena u pravosuđu zaista neuporediva sa istima u bilo kojoj drugoj pravnoj profesiji.

Moja lična i bojazan većine mojih kolega je ta što poslednjih godina imamo sve manje mladih kolega zainteresovanih za karijere u pravosuđu, odnosno što je fokus mladih pravnika skrenut sa pravosuđa na neke druge profesije, uglavnom one koje ih ranije finansijski osamostaljuju, bilo da se radi o advokaturi, privredi ili drugim državnim organima. To postaje ozbiljan problem i stoga je naročito važno da se prilikom sistemskih promena u pravosuđu, poput ove koja se trenutno odvija, učini naročiti napor da se pravosudne profesije učine atraktivnijim i poželjnijim sa aspekta mladih pravnika, čemu bi najpre doprinelo poštovanje evropskih standarda u oblasti pravosuđa, prevashodno onih koje se odnose na izbor, položaj, karijerno napredovanje, uz garancije samostalnosti i nezavisnosti u punom kapacitetu, na čemu upravo UST insistira.