O stručnom savetovanju Udruženja i aktuelnim pitanjima radnopravnog zakonodavstva
Goran Obradović za PRAVO U PRIVREDI
Paragraf intervju - DECEMBRA 2017
Nedavno je održano XX po redu stručno savetovanje u organizaciji Udruženja koje je okupilo vrhunske stručnjake iz zemlje i regiona. Kakvi su Vaši utisci nakon održanog savetovanja i koji su planovi Udruženja za naredni period?
Jubilarno XX savetovanje Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije (septembar 2017), još jednom je bila potvrda aktuelnosti prava po osnovu rada. Broj i kompetentnost referenata i učesnika nesumnjiv su pokazatelj značaja prava zaposlenih u Srbiji u sadašnjim društvenim okolnostima. Udruženje, već više godina, ukazuje na probleme u pravima zaposlenih. U narednom periodu Udruženje planira brojne aktivnosti na ovom planu i one će se organizovati i van redovnog godišnjeg zasedanja.
Prošlo je više od tri godine od stupanja na snagu izmena i dopu
na Zakona o radu. Navedene izmene predstavljaju međukorak u procesu reforme domaćeg radnog zakonodavstva, a najavljeno je da će 2018. godine biti donet novi Zakon o radu. Kako ocenjujete dosadašnje efekte primene i u kom pravcu po Vašem mišljenju treba da idu rešenja iz budućeg Zakona o radu.
Takozvane “reforme zakonodavstva o radu” prisutne su kod nas već više godina. Nažalost, te “reforme” su često loše i uglavnom vode ka smanjenju prava zaposlenih. Najdrastičniji primer je Zakon o radu iz 2001. godine. Izmene se opravdavaju većim privrednim rastom, privlačenjem stranih investitora i drugim neutemeljenim tvrdnjama. Istina je da velikim poslodavcima i njihovim organizacijama odgovara da zaposleni imaju što manja prava, s obzirom da slabija zaštita zaposlenih vodi ka smanjenim troškovima za poslodavce. Izmene iz 2014. godine donele su dosta loših stvari za zaposlene (kao i dobrih, naravno). Primera radi, povećana je gornja granica trajanja radnog odnosa na određeno vreme, ukinuto je pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora krivicom poslodavca (osim u slučaju prestanka radnog odnosa), omogućeno je udaljenje sa rada i u slučaju da je samo započeto krivično gonjenje zbog krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, i td. Da i ne spominjemo mogućnost da je poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu ako su se, po njegovoj proceni, u radnjama zaposlenog nalazila obeležja krivičnog dela, bez obzira da li je započeto krivično gonjenje! Ta odredba je ukinuta odlukom Ustavnog suda Republike Srbije, ali je u našem pravnom sistemu egzistirala više od dve godine. Kada se radi o donošenju novog Zakona o radu, moram reći da nisam optimista.
Već duže vreme su u pripremi i drugi zakoni iz oblasti radnog prava, između ostalih, i Zakon koji će regulisati rad agencija za privremeno zapošljavanje. Međutim, ovaj oblik angažovanja uveliko je prisutan u praksi iako ne postoji pravni okvir. Kako objašnjavate ovu situaciju i da li je uopšte moguća primena ovog pravnog instituta u postojećem pravnom okviru, bez posebnog zakona?
Rad preko agencija za privremeno zapošljavanje postoji i bez pravnog okvira, a ne bi smelo. I po pitanju zakonskog regulisanja ovakvog vida radnog angažovanja treba biti jako oprezan, zbog prevelikih mogućnosti za zloupotrebe.
Takođe, najavljena je i izmena, odnosno donošenje novog Zakona o štajku. Važeći Zakon je na snazi već više od 20 godina. U kojoj meri ovaj zakonski tekst iz 1996. godine odgovara aktuelnim potrebama zaštite sindikalnih prava?
Na novom Zakonu o štrajku radi se već više godina. Postojeći Zakon sadrži neka loša rešenja po zaposlene. Tu, pre svega, mislim na predugačak spisak delatnosti u kojima se mora obezbediti minimum procesa rada, kao i način utvrđivanja visine minimuma procesa rada. S druge strane, u međuvremenu je pravo na štrajk (uz minimum procesa rada) priznato i državnim službenicima, pa čak i policiji (Zakonom o policiji)! Nacrt Zakona o štrajku u dobroj meri ispravlja greške starog. Međutim, i u njemu su prisutna neka zabrinjavajuća rešenja, kao što je tzv. “tehnološki minimum procesa rada”.
U javnosti se pojavila i incijativa za zakonsko regulisanje posebne zaštite od otkaza za obolele od malignih oboljenja, ali se spominje takođe i zaštita zaposlenih od otkaza za vreme privremene sprečenosti za rad, odnosno običnog bolovanja. Da li je ovakvo rešenje moguće?
Tu se verovatno misli na nemogućnost da radni odnos prestane istekom roka na koji je zasnovan, obzirom da bi se naknada zarade u tim slučajevima isplaćivala iz budžeta.
Poslednji izveštaji Inspekcije rada svedoče o povećanju rada na crno? Šta po Vašem mišljenju dovodi do ove pojave i koji bi bio način da se zapošljavanje uvede u zakonske okvire?
Rad na crno nije svojstven samo Srbiji. To je univerzalna pojava. Ono što je problematično jesu njegove dimenzije. Najveća odgovornost za to leži na državi, tj. inspekciji rada. Osim toga, država može da preduzme i druge mere, koje bi posredno doprinele smanjenju rada na crno. Jedna od njih je i bolja “fiskalizacija”, tj. primoravanje poslodavaca da u što većeoj meri (ili potpuno) posluju preko računa. Na taj način, njima bi bilo u velikoj meri otežano ili onemogućeno da dođu do “živog novca”, s obzirom da se radnik na crno upravo tako plaća.
Iako Agencija za mirno rešavanja radnih sporova postoji već duži niz godina, broj sporova rešenih od strane arbitara nije na zavidnom nivou. Vlada Republike Srbije nedavno je izdala Preporuku da državni organi angažuju arbitre, pogotovo u postupcima kolektivnog pregovaranja. Takođe i izmene ovog zakona su u pripremi. Kakav dalji razvoj očekujete po pitanju primene ovog insituta u praksi?
Mirnom rešavanju radnih sporova bilo je potrebno puno vremena da zaživi i taj proces i dalje traje. Agencija za mirno rešavanje radnih sporova ulaže velike napore da socijalnim partnerima podigne svest o značaju ovakvog načina rešavanja radnih sporova. Mislim da su rezultati, naročito u poslednjih nekoliko godina, evidentni. Sa najavljenim izmenama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova očekujem još značajnije povećanje broja slučajeva pred Agencijom.
Socijalni dijalog i uloga sindikata važna je za unapređenje i zaštitu prava zaposlenih, ali i za stvaranje ambijenta za saradanju socijalnih partnera. Kako ocenujete trenutno stanje po ovom pitanju kod nas?
Mislim da su sindikati kod nas još uvek jako daleko od onoga što bi trebali da budu. To je jedan od glavnih razloga za konstantno smanjenje prava iz radnog odnosa. Najbolji primer su izuzetno slabe reakcije prilikom svakog udara na prava radnika, bilo da se radi o donošenju novog, ili izmeni postojećeg zakona o radu.
Dva poglavlja u pregovaračkom postupku sa EU posvećana su slobodnom kretanju radnika i socijalnoj politici i zapošljavanju. Šta je potrebno preduzeti kako bi se ova poglavlja otvorila za pregovore i uspešno završila?
Koliko sam upućen, to ide svojim tokom i ne očekujem tu neke veće probleme.
I za kraj, pitanje koje postavljamo svim našim sagovornicima. U kojoj meri koristite baze propisa i stručna izdanja u svom svakodnevnom radu i koliko Vam pomažu?
U velikoj meri i skoro svakodnevno. Naročito mi je korisna baza propisa.