O radu Pištaljke i zaštiti uzbunjivača u Srbiji

Dragana Matović za PRAVNIK U PRAVOSUĐU

Paragraf intervju - AVGUST 2017

Početkom juna meseca doneta je prva pravnosnažna presuda po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, a pre nekoliko dana i prva pravnosnažna presuda u korist lica povezanog sa uzbunjivačem. Koliki je po vašoj oceni značaj ovih presuda za naš pravosudni sistem ali i za dalje afirmisanje prava uzbunjivača kod nas?

Ove dve presude u korist uzbunjivača iz novosadske inspekcije Marije Beretke i Zorana Pandurova, lica povezanog sa uzbunjivačem, bez sumnje, imaju istorijski značaj. Sa ponosom možemo da kažemo da je Pištaljka značajno doprinela ovom uspehu svojim novinarskim radom i pravnom pomoći. Značaj ovih presuda je, ne samo u tome što pokazuje da Zakon o zaštiti uzbunjivača funkcioniše u praksi uprkos brojnim teškoćama, već pre svega u tome što ovakve presude ohrabruju uzbunjivače, što mi najbolje znamo jer se posle svakog ovakvog uspeha broj uzbunjivača koji se javlja našem portalu za pomoć, povećava. Takođe, poruka koju pravosuđe šalje onima koji proganjaju uzbunjivače ovim presudama je nedvosmislena. I na kraju, i ne manje značajno, ovakve presude ohrabruju i same sudije da se ne plaše da se uhvate u koštac sa korupcijom u državnim organima.

Udruženje Pištaljka osnovano je 2010. godine. Da li možete da nam kažete nešto o Udruženju, kako je nastala ideja njegovog osnivanja, na koji način pružate pomoć građanima?

Pištaljku je osmislio i osnovao njen glavni i odgovorni urednik Vladimir Radomirović. On je oko ove ideje okupio grupu novinara Politike koji su, zajedno sa njim, proterani iz ove redakcije zbog političke nepodobnosti i neposlušnosti i ukazivanja na cenzuru. Sam Radomirović je uzbunjivač. On je sa još par kolega obelodanio da se bivši premijer Mirko Cvetković nalazi u sukobu interesa jer je njegova privatna firma radila sa državnim kompanijama i imala monopolski položaj.

Pištaljka je osmišljena kao platforma koja objedinjuje novinarstvo i pravo, i po tome je jedinstvena u svetu. Zbog načina na koji je povezala ove dve oblasti i načina na koji ih koristi za pomoć uzbunjivačima i istraživanje korupcije Pištaljka je u svetu prepoznata kao inovacija koja daje izuzetne rezultate u istraživačkom novinarstvu i u zaštiti uzbunjivača.

Pištaljka ima zaštićen kanal preko koga ljudi mogu da šalju, potpuno anonimno, prijave ili dokumenta koja, potom, novinari istražuju i na osnovu kojih objavljuju priče koje su potpuno dokumentovane. Novinari Pištaljke na osnovu tih inicijalnih informacija istražuju na način kako bi to trebalo da rade tužioci, prikupljaju dokumentaciju i tek onda objavljuju priče. Svaki od oko 600 članaka koje je Pištaljka za ovih sedam godina objavila može da bude gotov optužni predlog koji je dostupan našem tužilaštvu sa kompletnom dokumnetacijom na našem sajtu. Pištaljkine priče prenose drugi mediji i na osnovu njih su se desile i neke promene u društvu, političke smene, započeti neki sudski procesi. Po svom načinu rada novinarski portal Pištaljke je apsolutno jedinstven u Srbiji i platforma je na koju se oslanja i na kojoj počiva pravni deo portala Pištaljka.

Prve presude u korist uzbunjivača su plod rada tog savetovališta. Pištaljkino pravno Savetovalište poseduje i najprecizniju bazu podataka o sudskoj praksi vezanoj za uzbunjivanje na koju se oslanjaju čak i pravosudni organi. Od svog osnivanja pravni tim Pištaljkinog savetovališta pomogao je stotinama uzbunjivača i potencijalnih uzbunjivača.

Pištaljka je bila jedan od glavnih inicijatora za donošenje Zakona o zaštiti uzbunjivača i učestvovala je u njegovom stvaranju. Glavni urednik Pištaljke i dvoje uzbunjivača, sudija Biljana Mraović iz Šapca i policijski inspektor Slobodan Marinković iz Beograda, kojima je Pištaljka pomogla u svojoj borbi, bili su članovi radne grupe za donošenje ovog zakona. Uzbunjivači su ušli u radnu grupu i učestvovali u stvaranju zakona na zahtev Pištaljke što je jedini takav slučaj u svetu.

Pištaljka, u saradnji sa Pravodsudnom akademijom i uz podršku Evropske unije, zajedno sa nekim od najuglednijih sudija u Srbiji koji su i sami učestvovali u stvaranju Zakona, kao što je Snežana Andrejević, zamenik predsednika Vrhovnog kasacionog suda, organizuje i naprednu obuku sudija i advokata za primenu Zakona o zaštiti uzbunjivača, na način na koji se to do sada nije radilo u našoj zemlji. Praksa, podaci i iskustvo Pištaljke, ujedinjeni sa znanjem i iskustvom sudija koje vode ove procese kroz ovu obuku daće novi kvalitet zaštiti uzbunjivača u Srbiji. Ova saradnja civilnog sektora i pravosudnih organa je potpuno inovativna u evropskim okvirima zbog čega je Srbija prepoznata kao jedna od najnaprednijih u svetu, kada je u pitanju zaštita uzbunjivača. To je svakako izuzetan uspeh za našu državu koja inače nije često navođena kao pozitivan primer za bilo šta u svetu, i Pištaljka je ponosna što značajan deo zasluga za taj uspeh pripadaju njoj.

Zadatak Pištaljke je istraživanje korupcije i drugih zloupotreba u organima vlasti, javnom i privatnom sektoru i drugim institucijama i zaštita prava uzbunjivača. U kojoj meri je za ovih sedam godina, koliko je prošlo od osnivanja Pištaljke ispunjen zadatak, odnosno cilj zbog kojeg je osnovana?

Pištaljka može biti i više nego zadovoljna rezultatima koje je do sada postigla, i na novinarskom planu, a pogotovo na planu zaštite uzbunjivača. Pištaljka je svojim radom izborila pravo da bude sinonim za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača, ne samo u Srbiji. Osim što svakodnevno otkrivamo brojne slučajeve korupcije i pružamo državnim organima dokaze na osnovu kojih mogu da gone počinioce, postigli smo, što je najvažnije, da nam građani Srbije veruju i da nas prepoznaju kao svoje. Pištaljkini tekstovi doveli su do brojnih promena na političkom planu, ali i u sociološkom smislu. Osim što građanima Srbije omogućava da se njihov glas čuje, Pištaljka obavlja i vrlo važnu edukativnu ulogu, jer obrazuje građane kako da dođu do svojih prava i da nateraju sistem da funkcioniše. Nikada to nije lako, ni brzo, ali je svakako jedini način da sistem i institucije države funkcionišu na dobrobit svih nas.

Do sada su mnogi pokušavali da državu grade prečicom i tako smo uludo potrošili dragocene, sada već, decenije.

Primena Zakona o zaštiti uzbunjivača počela je 5.6.2015. godine. Imajući u vidu da su prošle pune dve godine od početka primene, da li mislite da ga treba menjati kako bi se poboljšala njegova primena u praksi?

Srpski Zakon o zaštiti uzbunjivača već je proglašen zlatnim standardom u svetskim okvirima. Pojedine odredbe ovog našeg zakona u svoje zakone ugrađuju neke od najrazvijenijih zemalja u svetu, kao što je Kanada, na primer, čiji stručnjaci su kontaktirali Pištaljku za savet kako da poboljšaju svoj zakon po ugledu na srpski. Naravno, dobro napisan zakon ne garantuje kvalitetnu zaštitu. Zaštitu daje samo dobra primena. Ona nikada nije bez problema, pogotovo kod “mladih” zakona kao što je ovaj. Sam zakon će se sigurno menjati kroz praksu, jer je to jedini način da se “usaglasi” sa životom. Zakon koji ne podržava život ne služi ničemu. Kao što sudije koje primenjuju pravo bez ambicije da dostignu pravdu, ne služe ničemu i nikome. Ovaj zakon je izuzetan po tome što brani jedinstvenu grupu ljudi, onih koji ne mare da žrtvuju svoj lični komfor da bi zaštitili javni interes. To sudije moraju da prepoznaju i priznaju. Sve buduće promene će morati da idu u tom smeru uvažavajući ovu činjenicu.

Pištaljka je još na početku primene zakona tražila izmenu definicije tajnih podataka, sužavanje tog pojma, jer je to deo zakona koji daje veliki prostor za manipulaciju. Nedostatak političke volje je doveo do toga da ovaj naš predlog poslanička većina u Skupštini odbije. Oslanjajući se na podatke koje dobijamo iz prakse može se reći da se definiše još nekoliko stvari koje bi trebalo da se unaprede u zakonu, kao što je ukidanje sudskih taksi za uzbunjivače, uvođenje kazni za progon uzbunjivača, ali i neka poboljšanja u vođenju postupaka. Neke od ovih nedoumica i problema biće teme diskusije tokom napredne obuke sudija koju organizuje Pištaljka.

Imajući u vidu podneblje na kojem živimo i razmere korupcije i zloupotreba o kojima svakodnevno čitamo u štampi, stiče se utisak da je borba protiv korupcije, borba “protiv vetrenjača”. Koliko su ljudi spremni da krenu u borbu protiv zloupotreba na svom radnom mestu i da li postoji tendencija rasta prijave ovakvih slučajeva?

Ne postoji zemlja u svetu u kojoj nema korupcije i u kojoj borba protiv korupcije ne liči na borbu protiv vetrenjača. Srbija tu svakako nije ni izuzetak, niti je najgora, kako to naši ljudi često misle. Ali, isto tako svuda u svetu, pa i u Srbiji, ima poštenih ljudi, koji ne trpe nepravdu, koji ne mogu mirno da gledaju krađu i koji su spremni da se žrtvuju da bi svima bilo bolje. Uzbunjivanje nikada ne prolazi bezbolno, nekome to može uništiti egzistenciju, zdravlje, porodicu, čitav život. Ne plate svi uzbunjivač najtežu cenu, ali svi je plate.

Ima jako puno takvih ljudi, iznenadili biste se. Čak i ljudi na dobro plaćenim pozicijama, na kojima bi mnogi ćutke gledali zloupotrebe.

Prema izveštaju o predmetima u vezi sa zaštitom uzbunjivača za period od 1.1.2016. do 31.1.2016. godine sudovi su u toku 2016. godine primili 300 predmeta. Imajući u vidu da su do ovog trenutka donete samo dve pravnosnažne presude, da li mislite da bi broj ovih presuda do sada trebalo da bude veći?

Prvo, broj od 300 predmeta ne daje tačnu sliku, zbog načina na koji sudovi vode evidenciju o ovim procesima, jer se u sudu registruje svaka tužba, a jedno lice može da podnese više tužbi za različite štetne radnje. Dakle, 300 predmeta u evidencijama ne znači da je to 300 uzbunjivača.

Da li je dve presude malo? Naravno da je moglo da ih bude više i da sudovi budu efikasniji. Ima sudija koje i dalje ne razumeju suštinu ovog zakona i izbegavaju da sude, pa se čak oglašavaju nenadležnim iako u zakonu eksplicitno piše koji je sud nadležan za tužbe po uzbunjivanju. Imali smo sudiju koja uzbunjivaču nije dala zaštitu jer u rešenju o otkazu nije pisalo da je otkaz dat zbog uzbunjivanja, što je bezobrazno koliko i glupo. Ima sudija koje odugovlače bez potrebe iako u zakonu piše da je hitnost jedan od osnovnih postulata ovog zakona. Ima sudija koje se plaše da se zamere moćnima, bogatima, političarima, državi. Ima… Ali, s druge strane, ima sudija koje privremene mere donose za dva dana, koje shvataju šta štiti ovaj zakon, koje se ne plaše da rade svoj posao, koji imaju integriteta, hrabrosti, poštenja. Ne treba zanemarivati ono dobro koliko god malo da ga ima, jer je to jedino dobro što imamo i što nam omogućava da opstanemo.

Bilo je onih kritičara ovog zakona koji su smatrali da posle samo godinu dana primene treba da ima hiljade procesa za uzbunjivanje da bi se reklo da je zakon uspešan. Takve smo i tada pitali da li znaju koliko ovakvih procesa ima, recimo, u Americi koja ima 350 miliona ljudi i u kojoj ovaj zakon postoji već tridesetak godina. Pa, prva privremena mera u Americi je doneta tek 2 godine od početka primene zakona.

I tamo, kao i ovde, ili bilo gde drugo u svetu uzbunjivači imaju jednake probleme. Mi smo u oktobru 2016. godine organizovali veliku međunarodnu konferenciju na temu zaštite novinarskih izvora i zaštite uzbunjivača, na koju smo pozvali uzbunjivače iz sveta i regiona zajedno sa našim uzbunjivačima, baš zato da bi razmenili svoja iskustva. Znate li šta je bio rezultat? Olakšanje i jednih i drugih, kada su se sreli sa ljudima koji imaju ista iskustva i iste muke bez obzira na to u kojoj zemlji i koliko bogatoj ili koliko demokratskoj žive. Smejali smo se i šalili na račun toga što je jedna od prvih stvari koje vam urade kad ste uzbunjivač, pogotovo u razvijenim zapadnim zemljama, ali i kod nas, a to je da vas proglase ludim. Bio je to pomalo gorak smeh i crni humor ali je on upravo dokaz duhovnog zdravlja i jačine tih ljudi.

Koliko je teško dokazati postojanje zloupotrebe u javnom ili privatnom sektoru na sudu?

Velika korupcija je danas legalizovana, uvijena u oblandu legalnosti. To što je korupcija legalizovana ne znači da to nije korupcija. To samo znači da su oni koji učestvuju u toj korupciji jako, jako moćni da mogu korupciju da ozakone. Znate, lobiranje je takođe jedan vid korupcije. A ono je ne samo legalizovano, nego i proglašeno zanatom. Tako je taj vid korupcije učinjen društveno prihvatljivim. To je najgore što može da se desi.

Prisustvovala sam u Americi jednoj antikorupcijskoj konferenciji na kojoj je govorio čuveni Frensis Fukujama. Pred nekoliko stotina onih koji bi trebalo da se bore protiv korupcije on je objašnjavao kako za Ameriku nije prihvatljiv stepen nedemokratičnosti zemalja kao što je Irak, ali je za nju sasvim prihvatljiv stepen demokratije u Saudijskoj Arabiji. On je bez ustezanja objašnjavao da postoji korupcija koja je prihvatljiva i ona koja to nije. I ovi što treba da se bore protiv korupcije mu aplaudiraju. E to je vrhunac licemerja.

A koliko je teško naći dokaze? Pa, ako dokaze za korupciju mogu da pronađu i objave novinari Pištaljke, onda bi valjda trebalo da su to sposobni da urade i policija i tužilaštvo sa svojim resursima. Ali, naše tužilaštvo neće čak da pokrene istragu ni kada im dokaze stavite u krilo kao što to mi činimo. Naši političari su se toliko obahatili da se često i ne trude da previše sakriju nezakonitosti. Pa mi smo nedavno pisali o nameštenom tenderu za novogodišnju rasvetu u Beogradu gde su u tenderskoj dokumentaciji objavljene fotografije ukrasa iz kataloga grčke firme čiji je ekskluzivni zastupnik u Srbiji dobio taj posao. Svi dokazi i danas stoje na sajtu Pištaljke, a oni su raspisali novi tender, ovaj put ne sa fotografijama, nego sa crtežima koji su kopije tih fotografija. Za sad im to prolazi, ali jednom će se valjda naći neko dovoljno pošten i hrabar i u toj Upravi za javne nabavke da kaže da to nije u redu.

Imajući u vidu informacije o potrošnji javnih sred- stava i imovini funkcionera o čemu postoje tekstovi i na veb sajtu Pištaljke (pistaljka.rs), da li ovakvi tekstovi imaju uticaja na to da se ovakvi slučajevi u praksi smanjuju?

Moram priznati da nemam utisak da se smanjuje broj zloupotreba, ali znam da se povećava broj onih koji više ćutke ne gledaju na sve te zloupotrebe. Mislim da je to jedini način da se smanji korupcija. Što je više nas koji ne ćutimo i radimo ono što svaki častan čovek i građanin treba da radi, to će biti sve manje prostora za one koji te zloupotrebe čine. To je misija Pištaljke, da mobiliše i nauči one koji ne pristaju da žive takvim životom kako da se sa tim bore i izbore na legalan način, tako da se država podigne, a ne da se još uruši.

O ulozi kvalitetnog i kontinuiranog praćenja pro - pisa putem pravnog softvera...

Besplatno i lako dostupno praćenje propisa i njihovih izmena, kao i drugih baza podataka, jedna je od najbitnijih stvari za svakog građanina, a onda i društvo uopšte. Obaveštenim građanima se teže manipuliše, jer obavešteni građani znaju svoja prava, ali i obaveze što je svakako dobro za državu. Informisani građani su najveći neprijatelji koruptivne vlasti. Pištaljka se u svojim istraživanjima oslanja na brojne domaće i strane baze podataka, ali takođe ima i svoje, koje su izvor najpreciznijih informacija vezanih za primenu Zakona o zaštiti uzbunjivača.