O nezavisnosti sudstva, položaju sudija i neophodnosti stalne edukacije, aktivnostima Društva sudija Srbije i odnosu sa medijima

Dragana Boljević - Sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednik Društva sudija Srbije

Paragraf intervju | MART 2017

U procesu pristupanja Srbije EU, u julu 2016. godine otvorena su poglavlja 23 i 24, a nezavisnost sudstva jedna je od ključnih tema u ovom procesu. Sa druge strane rezultati projekta “Jačanje nezavisnosti i integriteta sudija u Srbiji”, koje je sprovelo Društvo sudija Srbije pokazuju da su sudije i dalje izložene raznim vidovima pritiska. Šta je po Vašem mišljenju potrebno kako bi se u Republici Srbiji postigli evropski standardi vladavine prava i nezavisnog i nepristrasnog sudstva?

Da, Društvo sudija Srbije je nedavno sprovelo istraživanje u kome je učestvovalo 1.585 sudija (od skoro 2.800 koliko ih je trenutno u Srbiji). Slika koju smo istraživanjem dobili realno odražava stanje u sudstvu Srbije jer su sudije na pitanja odgovorile bez ulepšavanja. Tako na primer, svega 54% sudija ispitanika smatra da su sudije nepristrasne, 57% da su sudije stručne, 72% sudija smatra da način vrednovanja njihovog rada nije dobro uređen, 53% smatra da je izbor na sudijsku funkciju netransparentan, dok 65% sudija nije upoznato (u dovoljnoj meri ili nije uopšte) sa kriterijumima za napredovanje, što govori da sudije pretežno ni ne veruju da njihovo napredovanje zaista zavisi od formalno propisanih kriterijuma.

O problemu koji postoji sa nezavisnošću sudija svedoči i činjenica da je u istraživanju učestvovalo 57%, umesto svih 100% sudija kako je planirano. Svega 8% sudija smatra da je Visoki savet sudstva, telo čiji je osnovni zadatak da garantuje nezavisnost sudija i sudova, u sastavu do 2016. godine, vodio računa o nezavisnosti, naprotiv, 83% sudija smatra da je Savet vodio računa o svojim ličnim interesima i o interesima političkih stranaka. Zabrinjavajući je i podatak da je 44% sudija osetilo pritisak da donese određenu odluku, a još i više da petina od sudija koji su osetili pritiske nije učinila ništa da se zaštiti.

U javnosti se stvara pogrešan utisak da su sudije (i tužioci) neki nevaljalci zbog kojih Srbija trpi kritike EU, a u stvari je osnovni uzrok van sudija. Pojedina ustavna rešenja formalno omogućavaju uticaj drugih grana vlasti na sudstvo, izmene osnovnih načela u sistemskim zakonima (kao što je napuštanje načela materijalne istine i “prepuštanje” krivičnog i parničnog postupka strankama), česte i neusaglašene izmene zakona, mreža sudova, nadležnost sudova, pogotovo Vrhovnog kasacionog suda, skoro nepostojeća i neuređena stalna obuka sudija, pritisci, uređivanje podzakonskim aktima važnih oblasti, pa i onih koje se tiču osnovnih ljudskih prava, sve to zavisi od političara a ne od sudija, a uzrokuje neravnomerno opterećenje, neujednačene sudske odluke, različitu brzinu rešavanja sporova, i nejednak pristup građana pravdi.

Nama je neophodna politička volja da bi se zaista primenili svi evropski standardi, iskrena posvećenost svih tome da se problemi na koje sam ukazala prevaziđu, stabilizacija sistema, jačanje nezavisnosti sudija i njihovo stalno usavršavanje, uz prioritetan zahtev da sudije postupaju sa integritetom i savesno, u skladu sa pravnim poretkom Srbije.

Srbija se obavezala i na promenu Ustava, a Vi ste i član Radne grupe za izradu analize izmene ustavnog okvira, koja je izradila Pravnu analizu ustavnog okvira o pravosuđu u Republici Srbiji. Da li po Vašem mišljenju postojeći ustavni okvir pruža adekvatan osnov, odnosno šta je to neophodno promeniti u Ustavu kako bi se poboljšao položaj sudija i osigurala nezavisnost sudske vlasti?

Iako u stručnoj javnosti Srbije postoji konsenzus da ustavni okvir za sudstvo ima niz nedostataka i da omogućava uticaj politike na sudstvo na najmanje tri načina (tako što Narodna skupština bira sudije na prvi trogodišnji mandat, što bira i sve predsednike sudova i svih jedanaest članova Visokog saveta sudstva koji zatim biraju sve sudije na stalni mandat), a skoro sve sudije smatraju i da političari (ministar pravde i predstavnik Narodne skupštine) ne treba da budu članovi Visokog saveta sudstva, pomenuto istraživanje je pokazalo da je svega polovina sudija za promenu Ustava. Ovo proizlazi iz spoznaje da se nezavisnost ne stiče samo ustavnom proklamacijom. Uostalom, iako im je stalnost sudijske funkcije garantovana Ustavom, svega 52% sudija smatra da su sudije nezavisne.

Sudije su uverene da bi i u postojećem ustavnom okviru nezavisnost mogla da bude bolje obezbeđena kada bi bilo političke volje za tim. Zato i nije neophodno čekati izmene Ustava da bi se stanje popravilo. Recimo, Sudski poslovnik, koji je veoma značajan dokument za funkcionisanje sudstva, mogao bi da donosi, umesto ministra pravde, Vrhovni kasacioni sud, tj. predsednik tog suda, uz pribavljeno mišljenje svih sudija tog suda, sadašnje poslove predsednika sudova moglo bi da obavlja posebno kolektivno telo, u čijem sastavu bi bio predsednik suda, ali i sudije koje su izabrale sudije tog suda, itd.

Pitanje neujednačenosti sudske prakse jeste tema od posebnog značaja. Koji je najbolji put za rešavanje ovog problema?

Pre svega treba odustati od namere da se pravni poredak u Srbiji izmesti iz kontinentalnog, evropskog pravnog poretka, i treba unaprediti proces donošenja zakona i stabilizovati sistem. Zatim bi trebalo smanjiti neravnomernu i prekomernu opterećenost određenih sudova i sudija, između ostalog i unapređenjem smeštajnih kapaciteta i tehničkih uslova za funkcionisanje sudova, sudija i sudskog osoblja, posebno sudijskih savetnika i pomoćnika u pogledu njihovog broja odgovarajućeg obima posla, kao i u pogledu radnog prostora, pristupa kompjuterima i internetu, bazi propisa i sudske prakse.

Vrhovnom kasacionom sudu trebalo bi poveriti širu nadležnost, tako da zaista sudi i svojim odlukama izrazi i obrazloži svoj pravni stav o određenim važnim pitanjima, posebno onim koji se postavljaju u većem broju slučajeva. Istovremeno bi trebalo unaprediti i funkcionalno povezati stalnu obuku sudija i način vrednovanja rada sudija i dati primereni značaj kvalitetu rada, koji treba da bude barem podjednak značaju koji se daje kvantitetu i brzini. Treba naravno i dalje unapređivati način objavljivanja sudskih odluka najviših sudova i olakšati pristup bazi sudskih odluka i snalaženje kroz tu bazu odgovarajućim definisanjem većeg broja ključnih reči.

Zanimljivo je da ovim zaključcima odgovaraju i rezultati pomenutog istraživanja.

I dalje se kao jedan od problema u pravosuđu pominje broj starih i nerešenih predmeta, kao i dužina trajanja postupaka. Prošle godine stupili su na snagu propisi koji će omogućiti efikasnije rešavanje ovih problema (Zakon o izvršenju i obezbeđenju, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku...), a sudovi donose i programe rešavanja starih predmeta u kojima su predviđene i mere za njihovo sprovođenje. Da li se već mogu videti rezultati navedenih promena?

Pomenute zakone i njihova dejstva ostavila bih ovom prilikom po strani. Istina je da se u poslednjim godinama postiglo to da svi u sudstvu mnogo više vode računa o tome da se stari predmeti reše što pre, kao i da su rokovi izrade odluka zaista skraćeni i u principu dovedeni u poželjne okvire.

Ja bih međutim, želela da ukažem na moguća neželjena dejstva insistiranja na brzini, koje se često nekritički prihvata. Deo sudija je zahtev za brzinom shvatio kao imperativ nad svim ostalim i presuđuje po svaku cenu. Dešava se, zarad bržeg okončanja predmeta, posebno u starim predmetima, da ne budu izvedeni potrebni dokazi uprkos predlozima stranaka. U slučaju kada viša instanca ukine odluku, dešava se da pojedine sudije samo prepišu (bukvalno) svoju prethodnu odluku. Drugostepeni sudovi odluke mogu da ukinu samo jednom i ako, u ponovnom postupku po žalbi, ne potvrde ponovljenu odluku prvostepenog suda, drugostepeni sudovi su dužni da otvaraju rasprave, što usporava njihov rad, kako u tom predmetu, tako i u drugim drugostepenim predmetima. Osim toga, zarad bržeg okončanja predmeta, dešava se i da drugostepeni sudovi potvrđuju ponovljene prvostepene odluke, iako su u istoj stvari prethodnu identičnu odluku ukinuli. Upravo zbog toga, uočeno je da Ustavni sud sve češće konstatuje da je sudskim odlukama, pa i odlukama najviših sudova, povređeno pravo na pravično suđenje, čiji je deo i pravo stranke na obrazloženu sudsku odluku. I Sud u Strazburu konstatuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u oko petini od presuda koje donosi protiv Srbije (dakle, ipak ne u onom broju u kome se to predstavlja, te nije tačno da je neefikasnost osnovni problem našeg sudstva).

Tako ubrzavanje postupka po svaku cenu, paradoksalno, dovodi do dužih suđenja, povećavanja broja starih predmeta u radu kod prvostepenih i/ili drugostepenih sudova, pada kvaliteta presuda i, posledično, do nezadovoljstva građana pravosuđem. Jasno je da treba uspostaviti balans između svih aspekata prava građana na suđenje u razumnom roku i prava na obrazloženu sudsku odluku.

Da li je, imajući u vidu broj predmeta u radu, pravosuđu potreban veći broj sudija, ali i sudijskih pomoćnika i službenika?

U Srbiji trenutno ima nešto manje od 2.800 sudija (a trebalo bi da ih ima oko 3.100), dakle sudija ima nekoliko stotina manje od sistematizovanog broja. To je 38 sudija na 100.000 stanovnika, ali više od Srbije imaju dve članice Evropske unije - Slovenija (45) i Hrvatska (41), kao i država koja je u procesu pridruživanja EU - Crna Gora (41). Pored ostalih država nastalih nakon raspada Jugoslavije, relativno veliki broj sudija imaju i neke države sa dobro organizovanim i stabilnim sistemima, kao što su Nemačka sa 24 sudija, Poljska i Litvanija sa 26, Mađarska i Češka sa 29 sudija na 100.000 stanovnika. Za razliku od Srbije, u svakoj od tih država obezbeđen je i niz drugih načina da se sudije rasterete dela posla, a u 16 država Saveta Evrope postoji poseban pravosudni organ “rehtsfleger”, kome su povereni poslovi koje kod nas obavljaju sudije i protiv čijih odluka se može izjaviti žalba sudiji. Kada se ima u vidu ukupan broj sudija i rehtsflegera u tim državama, slika o broju sudija drugačije se posmatra.

Broj sudija povećan je za 13% u periodu 2010/2014 (uključujući i nešto manje od 600 sudija prekršajnih sudova, koji su tek 2010. godine postali sudije, dok se bez njih broj sudija smanjio za 10% u poslednjih 10 godina). Administrativnog osoblja ima oko 11.600. Njihov broj je u nekoliko navrata značajno smanjen (i to “naopakim” putem, pre smanjenja broja sudija, od koga zavisi broj ostalih zaposlenih) - krajem 2007. godine i krajem 2009. godine za oko 2.500, kada je skoro četvrtina najiskusnijih zaposlenih morala da napusti pravosuđe, a i kasnije je taj broj smanjivan - za čak 18% u periodu 2010/2014. Problem je i što 10% sudskog osoblja godinama radi na određeno vreme i što se ustalilo nešto za mene zaista teško prihvatljivo - da sudijski pripravnici i pomoćnici, to znači diplomirani pravnici i diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, rade kao volonteri.

Tako se stvara iluzija da su rezultati ostvareni sa manjim brojem zaposlenih, a insistira se na smanjenju i tog broja. Taj stav dele i sudije koje su učestvovale u pomenutom istraživanju - njih 73% smatra da sudstvo ne može da bude funkcionalno uz planirane mere racionalizacije (uštede u broju sudija, sudijskih pomoćnika i ostalog sudskog osoblja, sredstava itd) koje proističu iz preporuka Funkcionalne analize pravosuđa u Srbiji. Zaposleni “u senci” kako se navodi u Funkcionalnoj analizi, koju je izradila Svetska banka kao osnovu za pristupno pregovaranje sa Srbijom, i postoje zato što pravosuđe ne može da funkcioniše bez njih i to treba priznati i uvažiti.

Pravosuđe je fini mehanizam međusobno zavisnih elemenata, i ovo je uvek neophodno imati u vidu. Mnogo važniji od broja sudija na 100.000 stanovnika, je podatak o broju predmeta po jednom sudiji. Kada se uzme u obzir broj primljenih i rešenih sudećih predmeta u građanskoj i privrednoj materiji na 100.000 stanovnika, vidi se da je taj broj u Srbiji (3) znatno veći nego, recimo, u Austriji (1), Nemačkoj (1,7) ili Francuskoj (2,5).

Takođe je bitno znati i da postoji nejednako opterećenje po sudovima, te da su sudovi u velikim gradovima, posebno oni u Beogradu u kojima je više od polovine ukupnog broja sudskih predmeta Srbije, najopterećeniji. S obzirom da još nisu objavljeni podaci za 2016. godinu, potkrepiću ovo podacima s kraja 2015. godine. U krivičnoj materiji u višim sudovima (kojih je 26), na kraju 2015. godine ostalo je prosečno po sudiji 24 predmeta u višim sudovima, ali ih je u Beogradu bilo skoro tri puta više (67), zatim 51 u Novom Sadu i 37 u Kragujevcu, dok je u 10 viših sudova bilo manje od 10 predmeta. U parničnoj materiji osnovnih sudova (ima ih 66) bilo je u proseku 292 predmeta po sudiji, ali je pri tome skoro 600 predmeta po sudiji ostalo u beogradskim osnovnim sudovima (572 u Prvom, 548 u Trećem, 329 u Drugom); nasuprot tome, u čak 34 suda po sudiji je ostalo manje od 200 predmeta. U žalbenoj građanskoj materiji u višim sudovima po sudiji je ostalo u radu prosečno 214 predmeta, ali u Beogradu 765 i u Novom Sadu 723; nasuprot tome, u 14 sudova taj broj je dvocifren. Iako je sudska mreža, koja je 2008. godine bila loše koncipirana (umesto nekadašnjih 138 opštinskih sudova, od 2010. godine radilo je 34 osnovna suda), poboljšana počev od 2014. godine (broj osnovnih sudova povećan je za 32), samo 8% sudija iz pomenutog istraživanja smatra da je sadašnja sudska mreža dobra; štaviše, njih 39% smatra da je sudska mreža neodgovarajuća, uz 45% onih koji smatraju da je treba popraviti.

Lako se stoga dolazi do zaključka da su sudovi u Srbiji, posebno u većim gradovima, u uslovima u kojima se zakonska rešenja menjaju često i neusaglašeno, a tranzicija uzrokuje veliki broj sporova, opterećeni velikim brojem predmeta u odnosu na znatan broj država sa uzorno uređenim i stabilnim sudskim sistemima. Zato, po mom mišljenju, ne bi bilo celishodno smanjivati broj sudija, pa stoga ni broj ostalih zaposlenih u sudstvu, naprotiv. Sposobnost sudova da se nose sa opterećenjem i da rešavaju sporove je usko vezana za broj sudija koji rade u sistemu, a to znači i broj, strukturu i ovlašćenja sudskog osoblja koji im pomažu, kako je i navedeno u Izveštaju Evropske komisije za efikasnost pravosuđa iz 2016. godine. Tako je Slovenija, povećanjem broja sudija, kao odgovorom na slučaj Lukenda u kome je Sud u Strazburu ukazao da sistemski povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, uspela da poveća savladavanje priliva (i savladavanje zaostataka) sa 96% do 117%, samo u periodu 2010/2014.

Moram da dodam da iako sudije i tužioci ne mogu da se smatraju delom javnog sektora, njihov ukupan broj (3.913) čini svega 0,6% od ukupnog broja zaposlenih u javnom sektoru (oko 600.000), a ukupan broj zaposlenih u pravosuđu (oko 15.000), uključujući i sudije i tužioce, čini 2,5% od zaposlenih u celom javnom sektoru. Jasno je stoga da se sa zaista malim budžetskim izdvajanjem za pravosuđe, koje je izuzetno važno za funkcionisanje demokratije i vladavine prava u Srbiji, pa i privredi razvitak, mogu postići značajno bolji rezultati. Iako postoje inostrani zahtevi za što manjim budžetskim rashodima, to bi se izdvajanje moglo braniti, i odbraniti, racionalnim i ubedljivim razlozima.

Često ističete značaj i neophodnost stalne edukacije sudija. Osim ličnog angažovanja i inicijative svakog sudije pojedinačno, kako se to može sistemski unaprediti?

Tvrdim da su osnovni problemi u sudstvu nedovoljna nezavisnost sudstva, neravnomerno opterećenje sudija i sudova i manjkava obuka. Iz njih proističu ostali problemi u sudstvu - neažurnost, stari predmeti, neujednačene sudske odluke.

Društvo sudija Srbije zato je još 2001. godine, zajedno sa Vladom Srbije, osnovalo Pravosudni centar, preteču Pravosudne akademije u kojoj bi trebalo, a što sada nedostaje, da se mnogo više pažnje posveti sistematskoj obuci sudija, a ne samo inicijalnoj obuci - pripremi polaznika za sudijsku funkciju. Akademija mora da pripremi stalne, sudijama dostupne i predvidive programe, a obuka mora biti sprovođena od strane uglednih i provereno dobrih predavača, na odgovarajući interaktivni način. Tu obuku treba obezbediti u svakom slučaju kada se kod sudije, vrednovanjem rada, uoči potreba za usavršavanjem u određenoj oblasti ili aktivnosti, kada sudija promeni materiju u kojoj postupa, kako to i Zakon o sudijama propisuje, ali i u drugim slučajevima za koje postoji potreba ili interesovanje. Pri tome, sudija bi trebalo unapred da zna program obuke, da je u mogućnosti da na vreme planira svoje obaveze i da za vreme obuke bude rasterećen tekućih obaveza, tako da po povratku sa obuke ne bude “kažnjen” predmetima koji su stigli u međuvremenu, dok je on bio na obuci.

Sudija mora da bude stručan i da stalno održava i unapređuje svoje znanje i sposobnosti pošto je stručnost važna odbrana nezavisnosti. Osim toga, kvalitet pravne zaštite, uključujući i efikasnost, najbolje se unapređuje podizanjem stručnosti sudija. Bitno je da sudije, dobiju temeljnu, detaljnu, raznorodnu obuku, prvenstveno u pogledu neophodnih veština za obavljanje sudijske dužnosti, kako bi bili spremni i u stanju da obavljaju svoje poslove na zadovoljavajući način. Temeljno i sveobuhvatno znanje sudija treba da ide preko granica pozitivnog prava i da obuhvati sva područja od društvenog značaja; sudije treba da imaju i da unapređuju sposobnosti neophodne za rad u sudnicama (kao što su umešnost u argumentovanju, u saslušavanju i vođenju postupka) i lične sposobnosti (sigurnost, pristojnost, smirenost, marljivost, komunikativnost, sposobnost rešavanja konflikata, sposobnost i spremnost da donesu odluku, da uspešno organizuju svoj rad, da pomognu i u pitanjima koja su od šireg značaja za sud i pravosuđe).

Pri tome je način obuke, posebno inicijalne, manje bitan; to može biti mentorski sistem koji je kod nas, kao i u Austriji na primer, uobičajen i najizvodljiviji, ili kombinovani sistem kakav je u Holandiji ili Italiji, koji je kod nas takođe izvodljiv sa određenim ulaganjima, kao i obuka u Pravosudnoj akademiji, koja je najskuplja i najteže izvodljiva varijanta obuke, za nas još uvek nova, i zahteva još dosta vremena da bi postala funkcionalna.

Političari u Srbiji, potpomognuti šablonskim postupanjem EU krata i njihovim nedovoljnim razumevanjem domaćih okolnosti, sa posebnim žarom istrajavaju u nameri da još uvek nejaka Pravosudna akademija postane jedini ili barem dominantan način izbora mladih pravnika za sudije. Ovo opravdava strahovanje sudija da je Akademija skriveni a efikasni kanal političkog uticaja na sudstvo, koji vlast uspostavlja zato što će, ustavnim izmenama, morati da se odrekne prvog izbora sudija. Vlast unapred određuje ko će biti sudija, selektirajući polaznike Akademije u nekontrolisanom i netransparentnom postupku. Zato ne čudi što 65% sudija smatra da Pravosudna akademija ne treba da bude osnovni način “ulaska u sudstvo” i da je privilegovanje svršenih polaznika PA pogrešno i što još više njih - 83% podržava slobodan i svima jednak pristup ulaska u pravosuđe.

Nažalost, i dalje nedostaje sistematska, funkcionalna i predvidiva obuka sudija. Neophodni su sadržajni programi interaktivne stalne obuke koji bi bili uvek dostupni i predvidivi, tako da bi sudije mogle barem za godinu dana unapred da planiraju obuku za koju će se opredeliti i vreme u kojem će biti na obuci. Takva obuka sudija omogućava sudstvu da se odbrani od neprimerenih uticaja i predstavlja garanciju sudijske nezavisnosti i nepristrasnosti i preduslov da se sudstvu veruje i da ga se poštuje, kao i da samo sudstvo bude vredno poštovanja i poverenja.

Visoki savet sudstva se krajem februara oglasio saopštenjem u kome je osudio komentarisanje u medijima sudskih postupaka koji su u toku. Komentarisanje postupaka i odluka pravosudnih organa u medijima je redovna pojava. Kako pomiriti potrebu da građani budu informisani i dobijaju istinite i pravovremene informacije, sa jedne strane, i neophodnost sprečavanja vršenja pritiska na organe i pojedince koji vode postupak i donose odluke, sa druge strane?

Ne iznenađuje podatak iz istraživanja da 84% ispitanika smatra da sudije ne bi trebalo da se obraćaju javnosti. To je zato što sudije moraju da budu nepristrasne da bi mogle da pruže pravo na pravično suđenje, i što i građani moraju biti uvereni u to.

Ipak, interesovanje javnosti je legitimno, posebno u slučajevima koji zaista izazivaju nedoumicu ili zabunu. Poželjno je, po mom mišljenju, da Visoki savet sudstva ili sud, preko predsednika ili za to ovlašćenog lica, principijelno razjasni postupanje suda (ne u konkretnom slučaju, nego u slučajevima takve vrste), da na vreme da potrebne informacije. Moj je utisak da sudstvo još uvek nije dovoljno otvoreno prema javnosti a takav zaključak proizlazi i iz navedenog istraživanja - samo 34% ispitanika misli da je komunikacija sudova i javnosti na zadovoljavajućem nivou.

Međutim, postoje i izjave političara i napisi i izveštavanja medija koji su posledica ponekad neznanja, a ponekad zle namere, kojima se zaista želi izvršiti, i vrši, pritisak na postupajući ili žalbeni sud. Čak 66% sudija smatra da izveštavanje nije objektivno, a njih 79% smatra da novinari nemaju dovoljno znanja o postupcima, ali ni da ne pokušavaju da ga dobiju. To nije dopustivo i na to uvek treba oštro reagovati i to prvenstveno Visoki savet sudstva i sudovi, tj. predsednici sudova ili lica koja oni za to odrede. Ne mislim da je lako napraviti razliku, ali u obe vrste slučajeva treba reagovati - na odgovarajući način, pravovremeno i jasno.

Koje su trenutne aktivnosti Društva sudija Srbije i koji su projekti planirani za naredni period?

Nedavno smo izradili još jednu publikaciju, kao završni deo višefaznog projekta, o kvalitetu sudskih odluka. Pre toga smo izradili publikaciju o ujednačavanju sudskih odluka i o obuci sudija. Smatramo da su to kvalitetne analize koje su iznedrile sistemske i odgovarajuće predloge kao doprinos rešavanju tih pitanja. Trenutno pripremamo polazne osnove za izmenu ustavnog okvira za pravosuđe, koje su usvojili organi Društva - predsednik i Upravni odbor, radi najšire rasprave među našim članovima. Rezultate rasprave ćemo uobličiti u naš finalni stav i poslati ga nadležnima kao prilog Društva sudija Srbije za iznalaženje optimalnih ustavnih rešenja. Ubrzo ćemo izraditi komunikacionu strategiju, a pripremamo i nekoliko projekata o temama iz Akcionog plana za Poglavlje 23.

U prvoj polovini maja održaćemo konferenciju o pravosuđu i medijima na kojoj će nam izlagač biti, između ostalih, dr Volfgang Janiš, ugledni i iskusni nemački novinar, koji prati rad Saveznog ustavnog suda Nemačke, Suda u Strazburu i Suda EU u Luksemburgu.

Budući da je Društvo sudija Srbije osnovano 1997. godine, i da ove godine obeležavamo dvadesetogodišnjicu postojanja prvog i najvećeg strukovnog udruženja sudija, koje ima mnogo toga da se seti i mnogim da se pohvali, tokom godine imaćemo niz aktivnosti sa tim u vezi, uključujući i međunarodnu konferenciju o strukovnom organizovanju sudija, Svečanu skupštinu i štampanje publikacije o istoriji Društva sudija Srbije.

Uz to, nastavljamo kontakte sa našim kolegama po gradovima Srbije u vezi sa temama koje su aktuelne za njihove sredine, ali i za sve nas, kao i međunarodne kontakte sa kolegama sudijama iz oba međunarodna udruženja čiji je Društvo sudija član - Evropskim udruženjem sudija i tužilaca za demokratiju i slobode (MEDEL) i Svetskim udruženjem sudija. Ti su kontakti od izuzetne važnosti ne samo za Društvo sudija i sudije Srbije, već i za Srbiju kao državu. Oni su nam pomogli da uverimo evropsku stručnu javnost da Srbija, kao i ostale evropske države, zaslužuje pravo na jednake standarde. To poverenje je opravdano otklanjanjem (istina samo delimičnim) posledica kršenja vladavine prava nastale reizborom i njegovom kao i ostale evropske države revizijom, koje je učinjeno u pravnom postupku i u okviru institucija države. Međunarodni ugled koji uživa Društvo sudija Srbije je reklama i za Republiku Srbiju, iako naši političari to nažalost ne shvataju.

Za kraj, koja je vaša poruka kolegama pravnicima - čitaocima časopisa Pravnik u pravosuđu, a pre svega mladim kolegama koji tek treba da se opredele za neku od pravosudnih profesija?

Da veruju u sebe, da istrajno rade na sebi. Pravna struka je dovoljno široka i lepa da svako u njoj može da nađe ono što mu odgovara. Samo da, uz struku, sačuvaju dušu i osećaj za druge i za pravičnost.