O izmenama ustava i aktuelnom stanju u pravosuđu

Dragan Jocić - Predsednik Apelacionog suda u Nišu

Paragraf intervju | DECEMBAR 2017

Očekuju nas izmene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe, a oje bi trebalo da omoguće potpunu nezavisnost ove grane vlasti. U kojoj meri će, po Vašem mišljenju, izmene Ustava uticati na promenu trenutnog stanja u pravosuđu?

Već kod Vašeg prvog pitanja čini mi se potrebnim da razjasnim moguće pojmovne nesporazume. U ovom kao i u narednim pitanjima govorite o problemima u pravosuđu. Zbog različitog ustavnopravnog položaja, različitih nadležnosti i procesnih ovlašćenja zbirni pojam pravosuđe treba raščlaniti i govoriti posebno o policiji, javnim tužiocima, državnim pravobraniocima i posebno o sudovima. Često se govori da pravosudni organi “ništa ne preduzimaju” što građani povezuju sa radom sudova, a da o događaju povodom koga se ništa ne preduzima postupak uopšte nije ni dospeo do suda, pa sudovi postaju dežurni krivci. Saglasno tome, moji odgovori se odnose isključivo na sudove i sudije.

Kada bi izmene Ustava omogućile potpunu nezavisnost pravosuđa, dakle ne samo sudova već i javnih tužilaca, policije... to bi bio lako rešiv problem. Nažalost, ne postoji takva promena Ustava koja bi problem nezavisnosti ovih institucija rešila, niti se on može rešiti “potezom pera”. Kada govorimo o izboru sudija, centralna polemika se vodi o personalnom sastavu Visokog saveta sudstva ili oko toga ko će birati sudije. Međutim, sudijska nezavisnost se temelji na moralnoj, etičkoj i stručnoj vrednosti sudije koji se bira. Utoliko pre te vrednosti moraju krasiti onoga ko bira. Stručan sudija sa visokim moralnim kapacitetima uvek će se odupreti pritiscima. Već podnošenjem prijave za izbor sudije, budući sudija zna da će biti pokušaja da se na njega utiče, bez obzira odakle ti uticaji dolaze, pa mora biti spreman i da im se odupre. Poznata je “usamljenička odgovornost” sudije, ali on živi u svojoj ulici, svom gradu, među nama.

Dakle, nije najvažnije pitanje da li će ministar pravde i predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe biti članovi Visokog saveta sudstva, već kako faktički osigurati da to telo, koje bira, bude sastavljeno od članova visokih moralnih i etičkih kvaliteta, koje će garantovati izbor novih sudija sa istim odlikama. Ministar pravde će biti na čelu tog ministarstva i ako ne bude član VSS, pa sudiji koji nema rezistentnost na uticaje i to može biti dovoljno da osluškuje želje izvršne vlasti. Na drugoj strani prepustiti izbor članova VSS sudijama, bez prethodno postavljenih kriterijuma, može nas dovesti u situaciju u kojoj je Bosna i Hercegovina, u kojoj je na čelu izbornog tela predsednik osnovnog suda, njegov zamenik sudija osnovnog suda, a član asistent pravnog fakulteta (reagovanje Branka Perića, sudije suda BiH i prvog predsednika Visokog sudskog i tužilačkog saveta).

Nisam siguran da li je pri prvom izboru sudija ili izboru sudija Vrhovnog kasacionog suda dovoljno da se to objavi u Službenom glasniku i u javnosti prođe neprimećeno ili je to svečani čin kome treba dati odgovarajući značaj, tako što bi njihov izbor na svečanoj sednici proglašavala (ne i birala) Skupština ili Predsednik države. Uostalom u pojedinim evropskim državama postoje takva rešenja.

U svakom slučaju dominacija populističkih tonova u raspravama i pojedinim istupima u štampi, ne doprinose demokratskoj atmosferi neophodnoj za izmenu Ustava.

Koje se još mere mogu preduzeti, pored pomenutih izmena Ustava, kako bi se poboljšao položaj nosilaca pravosudnih profesija?

Dostignuti nivo garancija nezavisnosti i samostalnosti sudija ne sme biti narušen. Stalnost sudijskog poziva mora biti garantovana, sem u tačno određenim slučajevima. Naravno i materijalna nezavisnost. Svaki od ovih principa zahteva niz manjih koraka od promene Ustava da bi bili ispunjeni. Svakako da se mora ojačati ugled sudija i poverenje građana u sudove što takođe zahteva osmišljene i kontinuirane aktivnosti.

U postupku pridruživanja, između ostalog, potrebno je uskladiti domaće propise sa propisima EU. Da li očekujete značajnije izmene propisa koji se odnose na sudske postupke?

Ne očekujem promene koje bi sadašnje zakonike o postupku u bitnome izmenile, već i zbog toga što su relativno skoro doneti zakonici o krivičnom, parničnom i izvršnom postupku. Delimične korekcije da, ali ne u meri koja bi od sudija zahtevale nova prilagođavanja. Izmenama zakona se mora pristupati sa većom pažnjom od dosada iskazane i bez žurbe. M. Jursenar navodi da su zakoni opasni kada zaostaju za životom ali postaju opasniji kada žele da mu prednjače.

I dalje se kao jedan od najvećih problema u sudovima pominje broj starih predmeta i predugo trajanje postupaka. Kakva je situacija u Apelacionom sudu u Nišu, koje se mere preduzimaju u cilju bržeg okončanja postupaka i koji su najčešći razlozi koji onemogućavaju okončanje postupaka “u razumnom roku”?

Izreka “Ko brzo sudi, žuri da se kaje”, pripisuje se Slobodanu Jovanoviću nesumnjivom autoritetu pravnih nauka. Dakle, koncepcija sudova nije da brzo sude, odnosno brzina. Brzo reagovanje očekujemo od policije, inspekcijskih službi... Međutim, to nije opravdanje za preduge postupke. Apelacioni sud u Nišu nekoliko godina unazad ispunjava u celosti svoj program rešavanja starih predmeta. Dakle, u Apelacionom sudu u Nišu nema starih predmeta, ako računamo trajanje postupka od prijema tih predmeta u apelacioni sud pa do njihovog rešavanja.

Nažalost drugačija je situacija u nižestepenim sudovima. Upravo zbog toga je Apelacioni sud u Nišu preuzeo odgovornost za rešavanje starih predmeta u svim sudovima na svom području, uključujući i neophodne aktivnosti sudija apelacionog suda. Rezultati su veoma dobri, tako da imamo nekoliko osnovnih sudova u kojima nema starijih predmeta od četiri godine, računajući od podnošenja inicijalnog akta. Uostalom ti rezultati su valorizovani i nagrađivanjem sudova sa područja našeg apelacionog suda za postignute rezultate u rešavanju starih predmeta na poslednja dva savetovanja sudija u Vrnjačkoj Banji.

Često zaboravljamo značajnu činjenicu koja je dovela do pojave velikog broja starih predmeta - reformu pravosuđa. U njoj su iz sudova isterane odlične sudije, potom su vraćene, dugoročno je narušena dobra radna, kolegijalna atmosfera. Takozvanom reformom je ukinut veći broj osnovnih sudova, što je zahtevalo migraciju više stotina hiljada predmeta iz jednih u druge sudove, promenu sudećih sudija, da bi nakon par godina bili ponovo osnovani neki od ugašenih sudova, a isti predmeti ponovo izmešteni. Praktična posledica je da u pojedinim predmetima više godina uopšte nije postupano, što je po automatizmu dovelo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Moj davnašnji stav je da nam je potrebno bar 10 godina da otklonimo negativne posledice reforme.

Nedavno je predsednik Višeg suda u Nišu, Zoran Krstić, izjavio da se prošle godine broj predmeta u tom sudu povećao čak tri puta u odnosu na godinu pre toga i da tom sudu nedostaje određeni broj sudija. Prema njegovim navodima, time su dovedeni u pitanje rokovi donošenja odluka, a samim tim i efikasnost i kvalitet suđenja. Da li ovaj problem postoji i u drugim osnovnim i višim sudovima na području Apelacionog suda u Nišu? Da li je sudovima potreban veći broj sudija, ali i sudijskih pomoćnika i pripravnika, imajući u vidu broj predmeta u radu?

Tačno je da je u Višem sudu u Nišu drastično povećan broj predmeta u radu, kao posledica drastičnog povećanog priliva predmeta, ali i zastoja u izboru sudija iz već poznatih ra zloga. Neuobičajeno povećanje priliva predmeta karakteristično je i za druge više sudove na području Apelacionog suda u Nišu, ali i za apelacioni sud. To je posledica pojave više grupa repetitivnih sporova, novih po vrsti spora. Vrlo teško je oceniti da li je potreban veći broj sudija od predviđenog, jer repetitivni predmeti imaju svoj početak i kraj, iako se kraj još ne nazire. Problem u Višem i Apelacionom sudu u Nišu je rešen izborom novih sudija, ali je sada isti problem otvoren u Osnovnom sudu u Nišu.

Sudijski pripravnici i posebno sudijski pomoćnici nedostaju gotovo u svim sudovima. Tu se ne radi samo o broju sudijskih pomoćnika potrebnom za nesmetan rad sudova već i stvaranju i usavršavanju široke baze za budući izbor sudija. Doprinos sudijskih pomoćnika ažurnosti sudova je veoma značajan, stim što bi se u narednom periodu njihov rad morao učiniti vidljivim. Sudije su dužne da obezbede efikasan i edukativan timski rad sa “svojim” sudijskim pomoćnicima, svesni svog doprinosa u formiranju budućeg sudije.

Apelacioni sudovi imaju značajnu ulogu u ujednačavanju sudske prakse i rešavanju spornih pitanja, a neujednačena sudska praksa je problem koji se najčešće spominje, pored već pomenutog broja starih i nerešenih predmeta. Koje aktivnosti preduzima Apelacioni sud u Nišu u cilju ujednačavanja sudske prakse i koji je, prema Vašem mišljenju, dobar put za prevazilaženje ovog problema?

Problem ujednačavanja sudske prakse na nivou apelacionih sudova se javlja u ciklusima. Donošenjem novih ili izmenama postojećih zakona, koji se ponekad donose prebrzo i sa pravnim prazninama, aktuelizuje se potreba za usaglašavanjem spornih pitanja. Takođe i sa pojavom potpuno novih vrsta sporova o kojima, prirodno, sudska praksa nema izgrađene stavove. U odsustvu prethodna dva, u mirna vremena, opada i značaj usaglašavanja spornih pitanja. Ali dok god bude potrebe da se usaglasi ma i jedno sporno pitanje, opravdano je raditi na tome.

Za sporove koji se ne okončavaju pred apelacionim sudovima, već pred višim, održavaju se sastanci odeljenja tih sudova, radi usaglašavanja njihovih spornih pitanja.

Treći mehanizam je traženje nižestepenih sudova da se drugostepeni sudovi izjasne o spornom pravnom pitanju koje su oni postavili, što je takođe uhodan mehanizam. Značajan je doprinos Vrhovnog kasacionog suda, njegovih odluka i zaključaka sednica odeljenja u ujednačavanju sudske prakse.

Dakle, postoji dovoljno mehanizama za usaglašavanje spornih pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse. Uostalom nije neophodno institucionalizovati potrebu sudija da sednu i razgovaraju o problemima u primeni prava. Problemi nastaju kada se pojedina sporna pitanja u svom začetku ne iskazuju kao sporna ili ih sudije ne uoče kao sporna na vreme, što kasnije dovede do različitog postupanja u istim vrstama sporova.

Na području Apelacionog suda u Nišu postoje opštine na kojima još uvek nisu imenovani javni beležnici i poslove overe i dalje rade sudovi. U kojoj meri ovo opterećuje sudove i sudije koje rade javnobeležničke poslove?

Naravno da ih opterećuje. Ne radi se samo o poslovima overe već i o postupanju u ostavinskim predmetima koji su takođe u nadležnosti notara. U tim sudovima praktično jedan sudija obavlja poslove koje treba da obavlja notar. Problem je lako rešiv. Treba izabrati notare za ta područja ili da komora notara svojom odlukom proširi postupanje već izabranih notara i na područja sudova za koja nisu izabrani notari.

Krajem oktobra Visoki savet sudstva je objavio saopštenje u kome izražava zabrinutost zbog čestih i neprimerenih izjava političara i državnih funkcionera kojima se komentarišu sudske odluke ili sudski postupci. Da li je moguće, i na koji način, uspostaviti saradnju sudova i medija kako bi se, sa jedne strane, sprečio pritisak na postupajuće sudije, a sa druge, omogućilo objektivno i tačno izveštavanje građana?

Podržavam saopštenje Visokog saveta sudstva. Sloboda misli, povezana sa slobodom govora i slobodom štampe, koja upravo omogućava javno istupanje, spadaju u osnovna ljudska prava. Sloboda izražavanja smatra se preduslovom demokratije i u bliskoj vezi je sa drugim ljudskim pravima. Međutim, ona može da bude u konfliktu sa drugim pravima, takođe priznatim Evropskom konvencijom, poput prava na pravično suđenje.

Kada je reč o izjavama političara i državnih funkcionera kojima se komentarišu sudske odluke mislim da bi oni, prvo, morali prihvatiti sistem podele vlasti i priznati sudstvo kao treću i ravnopravnu granu vlasti. Dakle, nema supremacije jedne grane vlasti nad drugom. Negativnim i ishitrenim izjavama se urušava ta grana vlasti i urušava ugled države koja na njoj počiva.

Drugo, međusobne rasprave političara mogu da sadrže oštre, pa i uvredljive kvalifikacije, jer se od političara traži tolerancija na takve izjave. Međutim, komentarisanjem sudskih odluka se ne iskazuje stav o političkim protivnicima već se iskazuje odnos prema instituciji, odnosno grani vlasti.

Štampa bi, u svom najboljem izdanju, morala imati ulogu čuvara javnog interesa. Njena sloboda je ograničena nužnim očuvanjem ugleda i prava drugih, posebno očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudova. Ne manje važno je poštovanje pretpostavke nevinosti, i privatnog života. Svi sudovi imaju svoje potparole kao prvu kariku u saradnji sudova i štampe. Međutim, sudovi moraju svoj rad, koristeći sredstva javnog informisanja da učine transparentnim. Vrata sudova ne smeju biti zatvorena sredstvima javnog informisanja. Nažalost postoje mediji kojima nije bitna istina, tačnost informacija koje prenose, već senzacionalizam i tiraž. Izostanak bilo kakvih sankcija za proizvoljno, netačno izveštavanje, kojima se teško povređuju osnovna prava drugih, ih u tome ohrabruje. Svaki ozbiljan medij bi morao imati novinare specijalizovane za izveštavanje o radu sudova, koji su za to i edukovani.

Koliko, po Vašem mišljenju, korišćenje elektron skih pravnih baza, ali i stručnih časopisa kao što je Pravnik u pravosuđu, utiče na unapređenje rada nosilaca pravosudnih profesija?

Ne verujem da postoji sudija u Srbiji koji ne koristi elektronsku bazu pravnih propisa i sudske prakse. Hteli mi to ili ne pred vratima nam je “E” sudstvo. Što pre treba preći na elektronsku dostavu i prijem sudskih pismena, isprva javnim tužiocima, pravobraniocima i advokatima. Stalna obuka sudija je već prepoznat zahtev kojem sudije moraju odgovoriti. Time sam odgovorio i na deo pitanja koji se odnosi na praćenje stručnih časopisa.