NACRT ZAKONA O PSIHOLOŠKOJ DELATNOSTI: Psihoterapija navedena kao jedna od psiholoških delatnosti, sa predlogom da nadležnost dobije stručni organ - komora psihologa

Ako polomite nogu, potražićete pomoć ortopeda. U slučaju pucanja slepog creva, pomoć će vam pružiti hirurg. Ali kome se obraćate za pomoć ako vam se desi “otvoreni prelom” duše? Kada ne možete da izađete na kraj sa nepodnošljivim osećanjem tuge, straha ili fobije, a prijatelji su iscrpli sva rešenja zasnovana na sopstvenim iskustvima u prevazilaženju ovih situacija? I dok javnost prilično dobro razume da je psiholog osoba koja je završila studije psihologije na Filozofskom fakultetu, a psihijatar stručnjak koji je nakon studija medicine završio specijalizaciju iz psihijatrije, stiče se utisak da je sve manje jasno ko se (sve) bavi psihoterapijskom delatnošću.

Prema kriterijumima Evropske asocijacije psihoterapeuta, da biste postali psihoterapeut potrebno je da nakon završenog fakulteta prođete dugogodišnju akreditovanu psihoterapijsku edukaciju koja obuhvata teoriju, praksu, ličnu terapiju i superviziju. Međutim, psihoterapiju kao profesiju zakoni naše zemlje ne prepoznaju - ne postoje paragrafi koji jasno definišu ko u Srbiji (ne) može da se naziva psihoterapeutom, koje obrazovanje mora da ima i ko kontroliše ovu oblast.

Ta normativna praznina omogućava da jedni tvrde da se psihoterapijom može baviti bilo ko - uključujući i osobe koje nemaju-- formalno fakultetsko obrazovanje iz humanističkih nauka (što znači da to mogu biti i pravnici i ekonomisti). Oni koji smatraju da psihoterapijom treba da se bave isključivo psiholozi i psihijatri kao argumente navode da nedostatak znanja iz psihopatologije, psihodijagnostike i kliničke procene otvara mogućnost ozbiljnih grešaka - naročito u radu sa osobama koje imaju teške mentalne poremećaje, komorbiditete i rizik od suicida.

Povodom sve učestalijeg oglašavanja usluga na društvenim mrežama koje se predstavljaju kao psihološke, a koje u pojedinim slučajevima pružaju osobe koje za to ne ispunjavaju zakonske uslove, Društvo psihologa Srbije skrenulo je pažnju javnosti da usluge psihološkog savetovanja, psihološke edukacije i psiholoških radionica, psihološke procene i slične usluge može da pruža isključivo osoba koja ima završene diplomske studije psihologije. Oni podsećaju da završeni kratki programi propedevtike i kursevi psihoterapije ne daju osnov za predstavljanje delatnosti kao psihološke, niti za sugerisanje da je lice psiholog po obrazovanju.

- Nijedan naš zakon ne definiše bavljenje psihoterapijskom praksom, a situacija je još komplikovanija usled činjenice da regulativa ove oblasti nije jednoznačno uređena ni u evropskim zemljama. U nekima postoje zakoni koji posebno regulišu ovu praksu, a u nekima ne - kaže dr Tamara Džamonja Ignjatović, predsednica Društva psihologa Srbije (DPS) i profesorka kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kako ističe, zato je važno da iz suprotstavljenih stavova, zasnovanih na stručnoj argumentaciji i dobroj praksi, gradimo put ka integrativnom, konstruktivnom rešenju vođenom pre svega interesima klijenata.

- Neformalne javne debate ne vode u tom pravcu, jer se prelaze granice pristojnosti i etike profesionalnog ponašanja, što ne ide u prilog onima koji pretenduju da se bave ovom delatnošću - kaže prof. Džamonja Ignjatović.

Predsednica DPS-a podseća da je regulacija psihoterapije u evropskim zemljama vođena prihvatanjem standarda za edukaciju i profesionalnu praksu, odnosno konsenzusom u vezi sa standardima stručnih kompetencija i načina sticanja kvalifikacija, koje postavljaju strukovna udruženja psihoterapeuta.

- Uslov da osobe koje kreću na edukaciju iz psihoterapije imaju formalno obrazovanje iz psihologije i psihijatrije nije nigde upitan, ali otvorenost edukacije za osobe drugih profesija je različito rešena. Tako je socijalnim radnicima, defektolozima i drugim “pomagačkim” profesijama put ka edukaciji manje ili više direktno otvoren, dok je za druge struke potpuno zatvoren ili se zahtevaju dodatni uslovi za sticanje znanja koja su preduslov specijalizovane psihoterapijske “nadogradnje”. Za koje god rešenje se konačno opredelimo, neophodno je da postoji garantovana kontrola kvaliteta takvih obuka. Smatram da bi ova edukacija trebalo da se obavlja u okviru akademskih institucija, gde već postoje i takvi kursevi unutar studijskih programa i visoko kvalifikovani kadar. Možda bi dobro rešenje bila neka vrsta zajedničkog programa iz propedevtike koju bi akreditovali Filozofski i Medicinski fakultet, odnosno kolege psiholozi i psihijatri - kaže dr Tamara Džamonja Ignjatović.

Na pitanje da li u našoj zemlji postoji telo koje kontroliše kvalitet edukacije iz psihoterapije i na koji način su zaštićeni klijenti koji koriste usluge psihoterapeuta, sagovornica kaže da to u ovom trenutku čini Savez društava psihoterapeuta Srbije, koji je preuzeo propise Evropske asocijacije psihoterapeuta.

- S obzirom na to da edukacije traju četiri godine i uključuju sticanje znanja, praktičnih veština, lični rad i superviziju, standardi kvalifikacija su visoki, bez obzira na to što još nisu zakonski regulisani. Nažalost, ni akreditacija nekih privatnih fakulteta nije uvek garancija njihovog kvaliteta. Zato je važno nastaviti zalaganje za uspostavljanje regulatornih mehanizama akreditacije programa stručnog usavršavanja, licenciranje profesionalaca, supervizije, nadzora i sistema žalbi - kaže dr Džamonja Ignjatović.

Ona podseća da se mnoge struke bave savetodavnim radom u okviru svoje profesije - pedagozi, socijalni radnici, defektolozi, naravno i psiholozi i psihijatri. Sadržaj ovakvog savetovanja je specifičan za svaku struku, pa to treba tako i da bude definisano već u samom nazivu.

- Principi savetodavnog rada, delom i sadržaji, svakako se u izvesnoj meri preklapaju, što po mom mišljenju ne ugrožava granice struka, nego predstavlja odraz realne složenosti psihičkog života koji nije deljiv “pregradama”. S druge strane, psihoterapija svakako zahteva dodatnu i višegodišnju edukaciju i za same psihologe koji su završili osnovne i master studije, čak i na kliničkom usmerenju. Ne treba zaboraviti da postoje i različite akreditovane obuke od strane državnih akreditacionih tela u oblasti obrazovanja i socijalne zaštite, ali koje kvalifikuju za obavljanje usko specifičnih psihosocijalnih ili socioedukativnih tretmana - kaže sagovornica.

Jedno od pitanja u vezi s kojim ne postoji konsenzus jeste da li osobama koje nemaju fakultetsko obrazovanje iz humanističkih nauka treba dozvoliti da se bave psihoterapijom.

- Ukoliko prevagne mišljenje da se ovom delatnošću bave i druge struke, verujem da je ključan visok kvalitet dodatnih edukacija kao preduslova za pohađanje ove obuke, najbolje u okviru akademskih institucija i kroz formalnu akreditaciju. S druge strane, moj utisak je da kvalitet obuka iz psihoterapije nije sporan, jer je usklađen sa evropskim standardima i da bi zakonska regulativa to dodatno trebalo da obezbedi. Ali ono što jeste sporno, a verujem da u vezi s tim lako možemo da se složimo, jeste da se kao psihoterapeuti predstavljaju osobe koje su završile neke kratke, višednevne kurseve i obuke, bez prethodnih znanja, a koje nisu priznate ni od Saveza psihoterapeuta. Zajednički treba da se borimo za visok kvalitet usluga i zaštitu korisnika od štetne prakse, umesto iscrpljivanja u nekonstruktivnim i uvredljivim debatama na društvenim mrežama čime sami sebe spoplićemo u donošenju zakona, a dok se “dvoje svađaju, treći se koristi” - kaže predsednica Društva psihologa Srbije.

Jelena Zulević, psiholog i psihoterapeut, naglašava da po važećim zakonima Srbije psihološku delatnost mogu da obavljaju isključivo osobe sa završenim osnovnim akademskim studijama psihologije. To obuhvata različite oblasti rada - od psihološkog testiranja i psihodijagnostike, preko savetodavnog rada do rada u obrazovanju, zdravstvu i organizacijama.

Određene usluge, poput primene standardizovanih psiholoških testova, zakonom su izričito rezervisane samo za psihologe.

- Trenutno ne postoji zakon koji precizno definiše ko se može predstavljati kao psihoterapeut, koje obrazovanje i obuku mora da ima, niti koji organ vrši javni nadzor nad tim radom. U praksi to znači da se, nažalost, bilo ko može predstavljati kao psihoterapeut, bez zakonskih posledica. U stručnoj zajednici, međutim, postoji relativno širok konsenzus u vezi s tačkom da bavljenje psihoterapijom zahteva dodatnu, dugotrajnu i specijalističku obuku. Neslaganja se odnose na pitanja ko treba da joj ima pristup i kako ona treba da bude organizovana i regulisana. Zbog složenosti ove oblasti, ta pitanja zahtevaju ozbiljne komparativne analize zakonskih rešenja, obrazovnih programa i profesionalnih kompetencija - kaže ona i dodaje da u nekim državama postoji poseban zakon o psihoterapiji, u drugima se ona uređuje kroz zdravstvene, obrazovne ili profesionalne propise, dok u jednom broju zemalja još uvek ne postoji zakonska regulacija, ili se na njenom uvođenju aktivno radi.

- Ovi modeli su nastajali u različitim istorijskim periodima i u različitim društvenim i institucionalnim kontekstima, zbog čega ih nije uvek moguće direktno porediti, niti mehanički preuzimati. Upravo zato je nemoguće da se pitanje regulacije psihoterapije svede na imitaciju postojećih rešenja, već je neophodno da se promišljeno prilagodi savremenim standardima. U evropskom kontekstu često se kao referentni okvir navodi i Strazburška deklaracija, koja, iako nema snagu zakona ili pravno obavezujućeg akta, predstavlja važan normativni dokument. Ona artikuliše osnovne principe psihoterapije kao profesije i rezultat je dugogodišnjeg dijaloga različitih stručnih tradicija - kaže sagovornica.

Jelena Zulević ističe da je donošenje novog zakona o psihološkoj delatnosti važno, jer je postojeći donet pre 20 godina i ne odražava u potpunosti savremene profesionalne izazove, poput pitanja licenciranja psihologa, kontinuiranog stručnog usavršavanja i jasnijih mehanizama odgovornosti. Paralelno s tim, oblast psihoterapije zahteva pažljivo osmišljeno zakonsko uređenje.

- Čini se da u stručnoj javnosti postoji saglasnost da psihoterapija zahteva dodatnu, dugotrajnu i specijalističku obuku, dok se razlike javljaju u vezi sa pitanjem ko treba da joj ima pristup i kako ona treba da bude organizovana i regulisana. Reč je o složenim profesionalnim pitanjima koja zahtevaju ozbiljan i promišljen pristup u budućim zakonskim rešenjima. Ključno je, međutim, da proces regulacije ne bude vođen logikom borbe za profesionalne monopole, već isključivo interesom korisnika usluga - zaključuje sagovornica.

Usled ukazivanja jednog dela psihološke stručne javnosti na problem izostanka regulacije psihoterapijske delatnosti u Srbiji, ovaj problem je ponovo aktuelizovan. Naime, polazeći od toga da je psihoterapija oblast kliničke psihologije i jedna od psiholoških delatnosti, jedan broj psihologa u javnosti skreće pažnju da se psihoterapijske obuke organizuju u udruženjima građana i privatnim preduzećima, da one nisu akreditovane i da samim tim psihoterapijski sertifikati sa pečatima tih udruženja i preduzeća nisu pravno valjani. Takođe, upozorava se da se na obuke primaju lica različitih struka i da se njihova neadekvatna znanja kompenzuju pohađanjem jednogodišnjih pripremnih kurseva iz psihologije i da korisnici psihoterapijskih usluga nisu zaštićeni, jer ne postoji nadzor psihoterapijske delatnosti. Strukovno udruženje Društvo psihologa Srbije sačinilo je Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti kojim bi se uredila psihološka delatnost u Srbiji, i tu je psihoterapija navedena kao jedna od psiholoških delatnosti, sa predlogom da nadležnost dobije stručni organ - komora psihologa.

S druge strane, upravo lica koja nisu psihološki obrazovana, a sa njima i jedan broj psihologa, tvrde da je psihoterapija profesija, da su pripremna jednogodišnja škola, takozvana propedeutika, i temeljna i višegodišnja obuka iz psihoterapije koja obuhvata lični rad i pohađanje većeg broja radionica potpuno dovoljne za obavljanje ove delatnosti, bez obzira na prethodno obrazovanje. Štaviše, lica iz drugih struka sa obukom iz psihoterapije u javnosti nastupaju kao stručnjaci za psihički život i daju mišljenja u vezi sa brojnim psihološkim temama. Pristalice ovakvog pristupa smatraju da bi trebalo doneti poseban zakon o psihoterapiji kojim bi komora, stručno telo, uređivalo ovu oblast i čime bi se priznalo da je psihoterapija profesija.

U istorijskom smislu, ovakvi i slični sukobi i takmičenja postojali su u razvoju drugih, veoma važnih profesija. U oblasti prava, kada su se pojavili advokati i drugi zastupnici, pa notari. Setimo se sukoba u Srbiji kada je nastao pokušaj da se neki poslovi oduzmu od advokata i daju notarima. U oblasti medicine u SAD postojalo je takmičenje sa konkurentskom homeopatijom, onda u okviru medicine izdvajanje psihijatrije, pa neurologije, gde se tražila jurisdikcija nad mentalno obolelim osobama; delatnost psihoterapije sedamdesetih godina prošlog veka koja je postala konkurent psihijatriji.

Stvaranje i razvoj profesija sociolozi su tumačili na više načina: kao vid društvene kontrole, monopola, eksploatacije, intelektualne i organizacione dominacije, na primer. Vremenom su se izdvojile tačke slaganja: profesiju čine grupe ljudi određenog zanimanja za koje je potrebno posebno obrazovanje. Profesije se mogu vremenom menjati i stupati u međusobne odnose. Kao bitno merilo izdvaja se apstraktno znanje, iz kojeg proističu praktične veštine. Upravo su apstraktna znanja, prema Endruu Abotu, jednom od autoriteta u oblasti sociologije profesija, ono na osnovu čega se definišu problemi i zadaci profesije, ono što predstavlja odbranu od zadiranja drugih struka i što omogućava opstanak u kompetitivnom sistemu profesija.

S druge strane, odgovorni psiholozi upozoravaju na ovakve probleme i apsurd da se psihičkim životom na nekontrolisan način bave osobe sa jednogodišnjim kursevima iz psihologije, koje, nažalost, sprovode mnogi psiholozi. Klinički psiholozi u zdravstvenom sistemu sreću se sa pacijentima čije se stanje dodatno pogoršalo nakon iskustva sa psihoterapeutima iz privatne prakse.

Potreba za pravnom regulacijom psihoterapije dobila je na značaju sa zahtevima tržišta i razvojem privatne prakse. Iskustva u Evropi i svetu u vezi sa ovom temom pokazuju različita rešenja. Pravno je to najčešće rešeno državnom regulacijom uspostavljanjem registara i davanjem licenci, pri čemu je psihoterapijski rad najčešće dozvoljen samo psiholozima i psihijatrima; postoji i samoregulacija bez eksplicitnih propisa posredstvom udruženja gde navedene profesije opet vode glavnu reč. U nekim zemljama psihoterapiju obavljaju samo psiholozi, u drugim pored psihijatara to rade i socijalni radnici. Vrlo retko postoje zakoni koji se odnose direktno na psihoterapiju, ali i u takvim slučajevima postoje razlike u pogledu zahteva u vezi sa osnovnim obrazovanjem. Na primer, nemački zakon vršenje psihoterapije dozvoljava psiholozima i psihijatrima, dok je u hrvatskom zakonu legalizovana pripremna nastava, a pravo na obavljanje psihoterapije je dato takozvanim pomagačkim profesijama iz humanističkih nauka. Na osnovu pravne regulacije u Hrvatskoj nameće se pitanje kako profesija andragoga ili defektologa može da se preobrazi u novu profesiju “psihoterapeuta”, koji idu na pripremnu nastavu iz psihologije i drugih disciplina.

Može se zaključiti da je tretiranje psihoterapije kao profesije izuzetak, ona je u najvećem broju slučajeva u svetu manje ili više regulisana delatnost, što je i razumljivo imajući u vidu da se naučno utemeljena znanja o njoj stiču na studijama psihologije. S obzirom na to da u Srbiji pravna regulacija tek predstoji, veoma je važno da argumenti u smislu pravnog tretmana psihoterapije budu u domenu nauke i dobrobiti građana, a ne u ekonomskim interesima privatnih preduzetnika i nedovoljno obrazovanih “profesionalaca”.

Dakle, pored elemenata udruživanja i uspostavljanja kodeksa u razvoju profesija, poseban značaj imaju i apstraktna znanja, a takođe i jurisdikcija, gde se definišu pravila kojima se profesija reguliše. Kada se pogleda psihoterapija u Srbiji, vidi se da već uveliko postoje neki od ovih elemenata. Postoji psihoterapijsko udruženje građana, nevladina organizacija koja je donela svoj kodeks i propisala način sprovođenja obuka. Apstraktnih znanja, o kojima govori sociolog Abot, ovde nema i ne može da ih bude, ali se zato traži jurisdikcija, da država prizna pravni status ove “profesije”. Nedostatak apstraktnih znanja kod građana zainteresovanih da se bave ovom delatnošću kompenzuje se jednogodišnjim kursem iz psihologije i dugotrajnom i skupom obukom gde se naglasak stavlja na “rad na sebi” i raznorazne obrazovne radionice. Međuprofesionalna saradnja cveta - skupe obuke i onlajn radionice gde ima dosta psihologa omogućavaju se pripadnicima drugih struka (pedagozi, pravnici, ekonomisti, inženjeri). Na osnovu ovako uspostavljene prakse, proistekle iz nedostatka zakonske regulative, sada se od države traži legalizacija u vidu zakona o psihoterapiji, sa upitnim argumentima o već ostvarenoj dobroj praksi i dobrobiti klijenata.

U javnim razgovorima o mentalnom zdravlju često se postavljaju pitanja o tome koliko je psihoterapija zaista delotvorna, kada pomaže, a kada nije dovoljna.

Kao psihoterapeuti smatramo da je važno da o ovim temama govorimo jasno i jednostavno, uz oslanjanje na ono što danas znamo iz savremenih istraživanja, bez umanjivanja značaja stručne pomoći. Psihoterapija, kao i svaki drugi efikasan tretman, bilo da je reč o antibioticima, lekovima za pritisak, bilo običnim kapima za nos, može imati nuspojave. Ove reakcije najčešće su blage i prolazne, vezane za emocionalno procesuiranje i suočavanje sa bolnim sadržajima. One nisu pokazatelj štetnosti terapije, već deo prirodnog procesa promene, koji se odvija u zaštićenom, profesionalno regulisanom odnosu. Evropski standardi kompetencija i višegodišnje edukacije upravo postoje da bi ovaj proces bio bezbedan, pod nadzorom i etički regulisan. Terapijski proces se odvija u zaštićenom profesionalnom odnosu, u kojem je zadatak terapeuta da prepozna rizike, pruži stabilnost i vodi osobu kroz promenu na način koji je bezbedan, podržavajući i usklađen sa njenim ritmom.

Međunarodna istraživanja već godinama pokazuju da psihoterapija donosi značajna poboljšanja kod širokog spektra emocionalnih i psihičkih teškoća.

Američka psihološka asocijacija (APA) navodi da ljudi koji idu na psihoterapiju funkcionišu bolje nego 75 do 80 odsto onih koji ne dobijaju nikakav tretman. Evropska asocijacija za psihoterapiju (EAP) objavila je jedan od najobuhvatnijih pregleda dokaza do sada. Dokument naglašava da je psihoterapija dokazano efikasna, da se ta efikasnost zasniva na širokoj bazi međunarodnih studija, da dovodi do trajnih benefita, poboljšanja funkcionisanja, kvaliteta života i odnosa, uz potvrđene neurobiološke efekte koji prate emocionalni oporavak i regulaciju.

Savremena istraživanja u afektivnoj neuronauci pokazuju da psihoterapija nije samo “razgovor”, već i proces koji može dovesti do merljivih i dugotrajnih promena u strukturi i funkciji mozga, naročito u regijama koje učestvuju u emocionalnoj regulaciji. Psihoterapija, drugim rečima, podstiče isceljenje tako što menja ne samo ono što ljudi osećaju već i način na koji psihološki, emocionalno i fiziološki funkcionišu.

Danas više nije pitanje da li psihoterapija deluje - to je već odavno i čvrsto utvrđeno. Pitanje koje stručna zajednica postavlja sada glasi: kako najbolje obučiti terapeute da rade bezbedno, saosećajno i efikasno, posebno u kompleksnim uslovima rada na traumi. Upravo zbog toga savremena istraživanja sve više prelaze sa pitanja: “Da li psihoterapija deluje?” na pitanje: “Kako deluje i koje terapeutske intervencije imaju najveći uticaj na određena stanja?” Ovaj pomak doveo je do povećanog interesovanja za istraživanja procesa terapije.

Evropska asocijacija za psihoterapiju sprovela je jedno od najvažnijih evropskih istraživačko-razvojnih inicijativa, a u okviru njega definisano je 13 domena i 124 konkretne kompetencije neophodne za etičku, bezbednu, efektivnu i prenosivu praksu psihoterapije širom Evrope. Ovaj projekat direktno je uticao na ažuriranje definicije psihoterapeuta u evropskom ESCO (European Skills, Competencies, Qualifications and Occupations), koji prepoznaje 3.039 zanimanja, a psihoterapeut se nalazi pod brojem 2.634.2.4 - ovde se navodi da psihoterapeuti nisu u obavezi da imaju akademske diplome iz psihologije ili medicinske kvalifikacije iz psihijatrije. Psihoterapija je nezavisno zanimanje odvojeno od psihologije, psihijatrije i savetovanja u okviru veština i zanimanja Evropske komisije, čime je prvi put standardizovan opis profesije na nivou cele Evrope.

Iako je psihoterapija efikasan i bezbedan tretman, postoje situacije u kojima nije prvi izbor, nije dovoljna ili zahteva kombinaciju sa medicinskom intervencijom. To uključuje: akutna psihotična stanja, teške epizode bipolarnog poremećaja, delirijum i teške neurokognitivne poremećaje, akutnu intoksikaciju psihoaktivnim supstancama, visok suicidni rizik bez bezbednosnog okvira, kao i situacije u kojima osoba nema minimalni kapacitet za uvid, stabilnost ili refleksiju. U tim slučajevima prioritet su medicinska stabilizacija, krizne intervencije i zaštita, dok se psihoterapija uključuje kasnije, kada osoba može da je koristi na bezbedan i produktivan način.

Ljudi odlaze na psihoterapiju zato što traže način rada koji je dublji, nenasilan, neinvazivan, koji ne zavisi od lekova i koji podstiče emocionalnu otpornost, samosvest i dugotrajnu promenu. Psihoterapija ne nudi brza rešenja, već nudi prostor za rast i unutrašnje pomeranje koje je stvarno i održivo. Naučna slika danas je vrlo jasna: koristi psihoterapije višestruko su veće od rizika. Ona je jedan od najbezbednijih, najistraženijih i najhumanijih načina pružanja pomoći ljudima koji se bore sa emocionalnim teškoćama. A veliki rizik za mentalno zdravlje je ostajanje bez (stručne) podrške.

Savez društava psihoterapeuta Srbije, osnovan 1997, trenutno čini 36 udruženja iz različitih psihoterapijskih modaliteta, a više od 1.100 kolega su nosioci sertifikata za psihoterapiju koji verifikuje njihova stečena znanja, veštine i obavezuje ih na kvalitetan profesionalan rad uz poštovanje jasnih etičkih principa. Sertifikat podrazumeva završenu edukaciju u trajanju od najmanje četiri godine i 150 sati direktne supervizije, 250 sati ličnog rada, 550 sati teorije i metodologije i 600 sati kliničke prakse. Savez je punopravni član Evropske asocijacije za psihoterapiju, najveće krovne stručne međunarodne organizacije koja broji 120.000 psihoterapeuta iz 41 zemlje i trenutno pregovara sa Evropskom komisijom o prepoznavanju psihoterapije kao nezavisne, naučno zasnovane profesije.

Prema osnovnom dokumentu EAP, Strazburškoj deklaraciji, psihoterapija je otvorena za edukaciju kolegama različitih provenijencija, odnosno osnovnih zanimanja, ali svakako podrazumeva sticanje jasno definisanih predznanja, što je domen kurikuluma iz Propedevtike za psihoterapeute i predstavlja most ka edukaciji iz psihoterapije i razvijanju osnovnih, posebnih i specijalizovanih kompetenci za psihoterapijsku praksu. Umesto da se zalažemo za zatvaranje psihoterapije u okviru dve struke, mnogo razumnije bi bilo da se zalažemo za licencu za psihoterapeute, akreditovane programe, obaveznu superviziju, jasne kriterijume za praksu, odgovornost i nadzor. Regulacija psihoterapije je potrebna, ali isključivanje, generalizacije i retoričko preuveličavanje nisu put do nje. Zaštita korisnika psihoterapije podrazumeva jasan zakon, jednake standarde i profesionalnu odgovornost, bez stvaranja veštačkih hijerarhija. To je profesionalna i približno evropska regulacija, a sve ostalo su ideološke pozicije prerušene u stručne stavove. U Srbiji imamo nacrte dva zakona - zakona o psihološkoj delatnosti i zakona o psihoterapiji, a interdisciplinarna radna grupa mogla bi raditi na njihovom usaglašavanju u interesu zaštite korisnika psihoterapije, psihoterapeuta i njihovog kvalitetnog rada.

“Tiktok” je preplavljen rilsovima na temu kako prepoznati toksičnog narcisa, “Instagram” vrvi od saveta kako se odbraniti od gaslajtinga, a osobe koje su izašle kao pobednici iz borbe sa depresijom ili poremećajima ishrane proglašavaju sebe za koučeve ličnog razvoja. Zbunjenost prosečno informisane osobe pojačava i oštra debata na društvenim mrežama između psihologa, psihijatara i psihoterapeuta koji nemaju formalno obrazovanje, već imaju diplome tzv. pomagačkih profesija ili su završili fakultete na kojima nisu učili nijedan predmet iz oblasti mentalnog zdravlja. Vozeći slalom između (ne)postojećih propisa i izbegavajući neke ključne termine, poput “lečenja”, zbog kojih bi mogli biti optuženi za nadrilekarstvo, osobe koje su završile kratke kurseve često sebe proglašavaju mentalnim trenerima u edukaciji, stručnjacima za lični razvoj, psihoterapijskim savetnicima i lajfkoučevima. Na taj način, izmišljaju delatnosti koje ne postoje ni u jednom šifrarniku zanimanja, ali lepo zvuče i manje su stigmatizujuće od profesija psihologa i psihijatara. Za rešavanje ozbiljnih mentalnih problema jednako su “edukovani” kao i alpinisti koji kreću u osvajanje Kilimandžara sa mapom severnoitalijanskih jezera, zbog čega stručnjaci za dušu apeluju - ako imate ozbiljne psihičke tegobe, neće vam pomoći ni srećne misli, ni saveti prijatelja, ni rilsovi lajfkouča.

Izvor: Vebsajt Politika, Katarina Đorđević, 08.02.2026.
Naslov: Redakcija